I povedoh nju do reke,
devojkom je smatrajuci,
no, udata ona beše.
Zbilo se na Svetog Jaga,
u podesno nocno vreme,
kad pogase fenjeri se
i zrikavci kad zasvetle.
Na izmaku krajnjih kuca
dodirnuh joj grudi snene,
što se odmah rascvetaše
ko zumbula kite jedre.
I šumeli nabori su
uštirkane suknje njene
kao komad svile što,
od oštrica deset secen.
S krunama bez srebra sjajnog
naraslo je sve drvece,
dok lajaše vidik pasa
u daljini, preko reke.
Kad predosmo glog i trske
i kupina oštre vreže,
od njezine punde osta
na tlu blatnom udubljenje.
I ja na to mašnu skidoh,
ona haljinu sa sebe,
ja - opasac s revolverom,
ona - prslnik sav izvezen.
Ni smilje ni školjke morske
nisu takve puti nežne,
ni kristali na mesecu
takvim sjajem ne trepere.
Bedra njena bežahu mi
kao ribe uplašene,
do pola hladnoce pune
a od pola osvetljene.
I po putu najboljemu
jezdio sam noci cele,
bez stremena i bez uzde,
vrh omice te sedefne.
Ne želim, jer covek jesam,
da pomenem šta mi rece,
pamet zadrava nalaže mi
da se time ne razmecem.
Prljavu od poljubaca
i peska, nju ponesoh s reke;
do se s vetrom macevahu
ljiljanove sablje bele.
Pokazah se kao pravi
Ciganin što zna ko jeste.
Ja poklonih kotaricu
Njoj od trske ispletene,
Al u nju se ne zaljubih,
jer udata mada beše,
kaza mi da devojka je
kad povedoh nju do reke.









Marko Ilic ~ igla @ EUnet.yu