Branko Radičević
Kad sam sinoć ovde bila I vodice zaitila, Dođe momče crna oka Na konjiću laka skoka, Pozdravi me, zborit ode: "Dajde, sele, malo vode!" Ove reči - slatke strele - Minuše mi grudi bele - Skoči' mlada, njemu stigo' Digo' krčag, ruku digo' Ruka drkta... krčag dole... Ode na dve na tri pole. Još od njega leže crepi, Ali de je onaj lepi? Kad bi sada opet došo, Ma i ovaj drugi pošo!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Oj, Karlovci, mesto moje drago! K'o detence došao sam amo; Igra beše jedino mi blago; Slatko zvah ja med i smokvu samo. Dete malo - goluždravo tiče - Dođe tiče, pa se tu naviče; Ovde, ovde, gde krioce malo Prvi put se sretno ogledalo; Iz početka, od grane do grane, Od drveta jednog do drugoga, Dok je smelo setiti se strane, Setiti se neba visokoga, Dok je moglo krila svoja laka Nebu dići tamo pod oblaka! Pod nebo se dig'o ptić i sada; Al' veseo nije k'o nekada! Gleda dole, reku, vrelo, luga, Drva, žbune, gore i vrleti, Pa mu s' čine do toliko druga, Do toliko uspomena sveti', S kima dane prelepo probavi, Pa ih sada mora da ostavi. Teško mu se, teško rastaviti; Ali šta će, kada mora biti! Za njih srce njemu mlado tuče, Ali nešto na daleko vuče... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Vinogradi, zbogom umiljati, Zbogom grožđe, - neću te ja brati! Ao, berbo, tebe žalim kletu! Ta šta lepše od tebe na svetu? Ko tebeka nikad ne video, Šta je jošte sirotan video? Ao, braćo, amo u to doba, Dođi, vidi, čuj, pa hajd' u groba! Zora zori, sve poustajalo, Pa s' uz brdo veselo nagnalo; Svirac svira, puške popucuju, Mome poju, momci podvikuju - Jošte malo - eto vinograda. Gledaj sada ubavoga rada: Beri, nosi, čas dole čas gore; Momci klikću, a pesme se ore: "Živo, živo!" jedan drugog kori; Živo s' radi, al' niko s'ne mori. Gledni samo, posle uje svake, Gledni, brate, one noge lake! Ta tek što se svirac čuje Već u kolu s' podskakuje. Kolo, kolo, svirac svira, Noga zemlju ne dodira; "Sitno, brate, ijujuju!" Momci čili podvikuju; "Svirac svira, ne da mira, A još više devojčice, Njine oči i nožice! Dede, brate, ijujuj, De, poskoči, ne luduj! Ko bi jako momak bio, Pa se ne bi pomamio! Ao, sele bosonoga, Zla ti maja do zla Boga - Ne dala ti čarapica, Ni laganih papučica, Da učiniš klepa klapa - Za tobome, dušo, skapa'! Oho, sele vita stasa, Drž' se braći oko pasa! Kolovođa kolo vija, Kolo leti, znoj probija - Al' u tvoji' nedri tude Okle snega do dve grude? Čudo, sele, divno čudo, Ala bih se mlađan grud'o!"... Kolo, kolo, naša dika, Puška puca, cika, cika, Pa sve tako, pucaj, beri, Pevaj, igraj, do večeri. A kad sunce veće seda, Besna momčad još se ne da; Ide kući, podvikuje, Puni puške, popucuje, Svirac svira, moma poje: "Kolovođo, zlato moje!"... Pa u krčmu, te do zore, Kolo igra, pesme s' ore; A u zoru s' zajuhuče, Udri opet ka' i juče. Zbogom pesme, zbogom kolo, Zbogom momci naokolo, Zbogom kito moma mladi', Zbogom grozde, zbogom vinogradi! . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Sunce jarko zašlo već odavna; Ot'š'o danak, došla nojca tavna. Mome platno davno pokupile, Pa s' odavde mene izgubile. Sve mi milo nojca rasplašila; Što ne mogla, u tamu zavila... Al' opet čini se meneka Kao bela da zorica zori: Tice poju, gore stoji jeka, A kraj mene potočić žubori. Ja se šetam, družina sa mnome. Mi idemo Stražilovu tome. Pod nogama ona rosna trava, A sa strane brda mirisava, A ovde se potok pošalio, Pa nam puta mladim preprečio; Preko njega skačemo lagani, I evo nas na drugojzi strani. A odavde sve još ubavije - Kako samo dolina se vije! Kako gora podigla se gusta! A po gori sva ta lipa pusta! Lipa cveta, cvetići mirišu, A uz miris vetrići uzdišu; A uz vetrić kosi poklikuju; Uz kosove braća podvikuju: "Ao, danče , ala si mi beo! Još bih dugo gledati te hteo! Al' kad mi se veče smrći mora, Nek' se smrkne izmeđ' ovih gora! Tu nek mi se hladna kopa raka, Tu će meni zemlja biti laka"... Zbogom ostaj, krasno Stražilovo! Mlogi te je u zvezdice kov'o; Mlogi reče: Ao rajska sliko!" - Al' ko ja te rad ne im'o niko! . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Tambur, tambur, sitna tamburice - Udri, pobro, u sićane žice! Danas ima, a sutra nas nema, Hajd' u kolo, ko će tu da drema... Kolo, kolo, Naokolo, Vilovito, Plahovito, Napleteno, Navezeno, Okićeno, Začinjeno - Brže, braćo, amo, amo, Da se skupa poigramo! Srbijanče, ognju zivi, Ko se tebi još ne divi! Hrvaćane, ne od lane, Od uvek si ti bez mane! Oj Bosanče, stara slavo, Tvrdo srce, tvrda glavo, Tvrd si kao kremen kamen Gde stanuje živi plamen! Ao, Ero, tvrda vero, Ko je tebe jošte ter'o? Ti si ka'no hitra munja, što nikada ne pokunja. Ao, Sremče, gujo ljuta, Svaki junak po sto puta! Crnogorče, care mali, Ko te ovde još ne hvali? Mačem biješ, mačem sečeš, Mačem sebi blago tečeš: Blago - Turska glava suva, Kroz nju vetar gorski duva! Oj sokole Dalmatinče, Divna mora divni sinče! Oj ti krasni Dubrovčane, Naš i danas beli dane, Ta se pesma iz starine, Puna slave i miline! Oj Slavonče tanani! Banaćane lagani! Oj Bačvani zdravo, zdravo, Ko j'u pesmi veći đavo! I vi drugi duž Dunava, I vi drugi gde je Drava, I vi drugi, tamo, amo, Amo da se poigramo! Hvatite se kola toga, Od višnjega je ono Boga! . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pevam danju, pevam noću, Pevam sele, što god hoću; I što hoću, to i mogu, Samo jedno još ne mogu: Da zapevam glasovito, Glasovito, silovito, Da te dignem sa zemljice, Da te metnem međ' zvezdice. Kad si zvezda, sele moja, Da si među zvezdicama, Među svojim, sele moja, Milim sestricama.
Lisje žuti veće po drveću, Lisje žuti dole veće pada; Zelenoga više ja nikada Videt neću! Glava klonu, lice potavnilo, Bolovanje oko mi popilo, Ruka lomna, telo izmoždeno, A kleca mi slabačko koleno! Dođe doba da idem u groba. Zbogom žitku, moj prelepi sanče! Zbogom zoro, zbogom beli danče! Zbogom svete, nekadašnji raju, - Ja sad moram drugom ići kraju! O, da te tako ja ne ljubljah žarko, Još bih gledo tvoje sunce jarko, Slušo groma, slušao oluju, Čudio se tvojemu slavuju, Tvojoj ruci i tvojem izvoru - Mog života vir je na uviru! O, pesme moje, jadna siročadi, Deco mila mojih leta mladi'! Htedoh dugu da sa neba svučem, Dugom šarnom da sve vas obučem, Da nakitim sjajnim zvezdama, Da obasjam sunčanim lučama... Duga bila, pa se izgubila, Zvezde sjale, pa su i presjale, A sunašce ono ogrejalo, I ono je sa neba mi palo! Sve nestade što vam dati spravlja - U traljama otac vas ostavlja.
Gde si dušo, gde si 'rano! Gde si, danče mio? Gde si, sunce ogrejano? Gde si dosad bio? Ta sinoć se tebi mlada Baš zacelo nada'! Sunce zađe - pade tama - A ja osta' sama! Ala ljubiš, moje lane, Ala grliš slavno! Grli, ljubi, dok ne svane - Ta već nesi davno! Već nedelja dana prođe Kako mi ne dođe!... Jao zlato, tako t' Boga, Ta kako si moga'?!
Nikad nije vito tvoje telo Ruka moja mlada obavila, Ni s' u tvoju usnicu upila Moja usna ikad, čedo belo! Ti'o veče ko da te donelo Sred anđela sa božija krila, U ma' s' divno meni pojavila, U ma' divnu veče te odnelo, Sam ostado' sa suznijem okom, Sam tu samcit na svetu širokom, Sam sa noći tavnom, al' bez sanka. 0, zoro moja, zoro bez osvanka, Sunce milo, al' bez bela danka, Na te mislim, dušo, bez prestanka...
