Jovan Jovanović Zmaj

Pesme

Brankova želja

Ja poznadoh što nesam poznav'o,
Prvi sanak ja sam već odspav'o,
Prvi sanak grobovanja moga,
Prvi sanak mira veičtoga.
- Preletela letom vrh meneka
Polovina polovine veka,
A ja ležim u dalekom kraju,
U tuđini, tuđem zavičaju.
Što to trese moje ledne grudi?
- Trošni pep'o lako se ne budi.
Kanda bruje topovi sa strane
Gde sam mlade proživov'o dane.
Il' se ruši, il' se nešto zida,
Il' baš raja okove raskida?
Sviće l' zora one sreće lepe
Za kom srca i u grobu strepe?
Kliče l' vila iz srbinskih gora?
Je l' već ora koja doći mora?
Jeste, jeste - boj se ljuti žače,
Markov topuz iz mora iskače,
Srbin diže mača plamenoga
Na Turčina, na dušmana svoga.
Skotija se besomučno strvi,
A moj Srbin neće žalit' krvi;
Krv će teći potokom i rekom
Gde se suze roniše lelekom;
Krv će teći preko srpskih strana,
Al' će suza biti ubrisana;
Poleteće veliko i malo,
Da odbrani što se srpsko zvalo;
Zaigraće kolo vitezova,
Divna slika mojih mladih snova,
Što sam negda tako željno ček'o, -
- A moj pep'o da je na daleko!
A kad bude, pa ti muka mine,
Kad sloboda kao sunce sine,
Kad se krvca opere studencem,
A junaci ovenčaju vencem,
Srpske zemlje okite se mirom,
Srpska deca ružom i šimširom,
Srpske mome strukom ruzmarina,
Srpska majka kad zagrli sina, -
Kad se sunce na škole osme'ne,
Haj, na škole i darove njene;
Mudre knjige kad polete letom,
Da Srbina izjednače s svetom;
Kad zapeva Ravijojla vila:
"Sad je java što sam nekad snila!"
- Zar ni onda, kad se meti stiže,
Kosti moje da ne dođu bliže!
Tuđa raka ledena je raka,
Tuđa zemlja nikad nije laka,
U daljini mučno li se leška,
Tuđina je i mrtvacu teška.
Haj, Srbine, a moj živi brate,
Zadrkćem se kad pomislim na te!
Srpska momo, sele moja mila,
Ti mi nesi groba ni vidila,
Ta ni groba, ni na grobu cveta -
Tuđa noga po njemu se šeta.
Srpski doli, puni rajska cara,
Srpske gore, željo moja stara,
I potoci što žubore tuđi,
mrtvo srce još za vama žudi, -
Za potokom , za zelenim lugom,
Za slavujem, mojim starim drugom,
I za poljem rasnim i zelenim,
I za lipom, za mirisom njenim,
Za pesmama što se tuda ore,
Što se ore od gore do gore!
Stražilovo, divno Stražilovo,
Ja sam tebe u zvezdice kov'o,
Tebi pev'o, o tebi sam snev'o,
Al' od tebe nešto i zahtev'o:
Kad me smrtca otrgne od ljudi,
Da me primiš ti u tvoje grudi!
Zar ti nikad nije na um palo
Što si negda Branku obećalo?
Srbe brate, i Srpkinje sele,
Kojima se jošte dance bele,
Rastav'te me sa ovom daljinom,
Moje kosti operite vinom,
Pa ih nos'te našem zavičaju,
Zavičaju, mom negdašnjem raju.
Prenes'te ih, braćo moja mila,
Pored onog ubavog Belila,
Kroz Karlovce, gde sam mladost prov'o,
Pa na ono mirno Stražilovo;
Tu još jednu staru otpevajte,
Tu mi, braćo, kosti zakopajte,
Tu bih mrtav prava mira dost'o -
- Srbadijo, ne bilo ti prosto!

Dečje pesme            

ČIGRA I DECA

Naša čigra
lepo igra,
sitno veze,
pravo stoji,-
jer se boji.
U nje nije
božja duša,
ona samo
bič naš sluša.
Al' mi deca
bolje znamo,
jer mi biča
ne trebamo;
naša duša
reči sluša.
Recite nam:
to je dobro,
recite nam:
to je zdravo,-
ići cemo
uvek lepo,
stajaćemo
uvek pravo.

DED I UNUK

Uzo deda svog unuka,
metn'o ga na krilo,
Pa uz gusle pevao mu
Što je negda bilo.
Pevao mu srpsku slavu -
I srpske junake -
Pevao mu ljute bitke -
Muke svakojake.
Dedi oko zablistalo,
Pa suzu proliva,
I unuku svome reče
Da gusle celiva.
Dete gusle celivalo;
P' onda pita živo:
"Je li, deda, zašto sam ja
Te gusle celiv'o?"
"Ti ne shvataš, Srpče malo!
Mi stariji znamo!
Kad dorasteš, kad razmisliš,
Kaz'će ti se samo!"

DETE I BAKA

Bako, stara bako, babušcice mila,
jesi l' i ti kadgod mala, mlada bila?
Jesi l' mogla kadgod ispraviti leđa?
Je l' i tvoja kosa bila kadgod smeđa?
Je l' i tvoja halja bila kadgod kratka?
Je l' i tebe kogod zvao: "Dušo moja slatka"?
Je l' i tebi kogod kadgod 'vaku lutku dao?
Valjda se skrhala, pa ti je sad žao!
- Ta zar mora, bako, ostareti svako?-
Hoću l' i ja, bako, ostareti tako?-
Moram li zar i ja biti tako seda?
Tako smežurana, zgurena i bleda?
Pa zar tome nema baš nikakva leka?
- Zar se to ne može živeti doveka?

DETE I LEPTIR

Dete:

Leptiriću, šareniću,
hodi k meni amo!
Evo imam lepu ružu,
pomiriši samo.

Leptir:

Ja bih došo, al se bojim
kakve igle klete;
stisnućeš me, probošćeš me,
p' onda, zbogom svete!

Dete:

Neću, lepko, neću, lepko,
života mi moga.
Samo hoću da izbrojim
kol'ko imaš noga.

Leptir:

E, pa to ti mogu kazat
i izdalje malko:
Leptir ima šest nožica,
- a sad zbogom, ranko!

KAD BI...

Kad bi jelen imo krila,
to bi brza ptica bila.

Kad bi lutka znala šiti,
mogla bi mi švalja biti.

Kad bi lebac pado s neba,
svak bi imo kolko treba.

Kad bi mlekom tekla Sava,
sir bi bio zabadava.

Kad bi uvek bio maj,
pećima bi bio kraj.

Kad bi Dunav bio vreo,
svak bi riblje čorbe jeo.

Kad bi... al' što ne mož' biti,
o tom nemoj govoriti!

KAKO BI

Kako bi to stajalo
kad bi covek zreo
najedared seo
na drvena hata
pa da se klamata?

Kako bi to stajalo
kad bi stari deka
napio se mleka,
pa zavijen u jastučak
prespavao ručak?

Kako bi to stajalo
kad bi, mesto đaka,
spremila se baka
da u školu pođe -
među decu dođe?

Kako bi to stajalo?
Pogodit je vrlo lako:
stajalo bi isto tako
ko što stoji Kržljavicu Ljubi -

MALI BRATA

Dočepao se mali Brata
očevoga sata.
A sat je od zlata,
pa ima i vrata.
Ala je to lepo!

A na uvo kad ga metne,
tad se čuje neka zveka;
sat govori: Tika-taka!
Brata misli: hoće mleka.
Ala je to mudro!

Žalio ga slatikim mlekom
nekoliko puti,
Brata misli: Sat se najo,
pa sad zato ćuti.
Al' se razumemo!

Sad su puni obadvoje,
i satić i Brata,
obadvoje sada ćute;
a kad dođe tata,
- al' će biti gužve!

NEĆE MAČKA DA SE SIGRAMO

Ala je ta mačka!
Ceo dan je grdim;
al' sad mi je došlo
da se već rasrdim!
Nosim je ovamo,
nosim je onamo,
pokažem joj knjigu:
"Hajde da čitamo!"
U knjizi su slike,
ona i ne gledi.
"Pa kad nećeš da čitaš,
a ti malo predi!"
Neće ni da prede
- a još kako ume-
što god rečem čini se
ko da ne razume..
Ogrnem joj ćebe,
strese ga sa sebe;
ja joj pružim lutku,
ona je ogrebe.
"Ako hoćeš, evo ti
moj šeširić mali!"
Tek joj metnuh na glavu,
a ona ga svali.
Pa zar vredi takav stvor
da se s njime družim...
Došlo mi je, boga mi,
da je majci tužim.

STEVA RAKOLOVAC

Neki čudan prizor
gledao sam s brega:
hoće Steva raka,
hoće i rak njega.

STRAŠLJIVAC

Ko se boji sam u sobi -
to je rđav znak,
koga plaši pomrčina
ili prazan mrak,
ko veruje u veštice,
lep mi je to đak!
Taj mi neće nikad biti
Srbin, ni junak.

Šta ja vidim

Mala deca - mala lađa - malo more -
malo jedro i katarka nad njim gore.
Malo vetra - malo vali - mala luka -
mala krma - mala muka - mala ruka.
Sve je malo, te izgleda kao šala;
kad je tako, nek i pesma bude mala.

ZEKA, ZEKA IZ JENDEKA

Skoči zeka iz jendeka,
pa po snegu lako prti.
Za njim skoči drugi, treći,
a za trećim i četvrti.

Po ćilimu belom skaču
jedan drugom na krkaču;
premetnu se preko njuške,
valjaju se poleduške.

Gurkaju se u tom trku,
ćuškaju se u tom huku,
ko ih gleda ne mož' znati
igraju l' se il' se tuku.

Gledao ih lovac stari,
pucati mu beše žao.
Uze listak knjige bele,
pa je zeku - nacrtao.

Zeka, zeka iz jendeka,
danaske si srećan bio!
Danas ti je - dece radi -
stari lovac oprostio.

ZIMSKA PESMA

Zima, zima - e, pa šta je,
ako j' zima, nije lav!
Zima, zima - pa neka je,
ne boji se ko je zdrav!

Haj napolje momak ko je,
tamo veje krupan sneg,
vi'š en' onde navejo je
čitav bedem, čitav breg.

A šta može zima meni,
šta mi može, šta mi sme?
Nek mi nosić pocrveni,
eto to je, to je sve!

Seka Zorko, nemoj stati;
tvoj nek bude prvi red;
sad ćemo se zagrejati-
čucni samo na taj led!

Gle sad žive železnice-
to je trka, to je let!
Zbogom ptice krilatice,
naš je sada ceo svet!

Iz nosa nam para liže,
- hajd u goste ko je zvan-
a Čampa nas jedva stiže-
tika-taka, "ajzliban"!

Đulići

V

Oj, devojko, željo živa,
Što si tako žalostiva?
"Ja sam snila malo prije
Da u tebi srca nije"
Kad si snila, zoro bela,
Tad si ga ti odnela.


VII

Mesečina, - al' meseca nema;
Moja mila zelen venac snila,
Pa se malo u snu nasmejala, -
Od toga se ponoć zasijala.

VIII

Pola srce, pola kamen-
To sam bio ja;
Pola studen, pola plamen
Krvca moja sva.
Ti si kamen naučila
Ljubit, goreti,
A srcu mi dade krila,
Srce odleti.
Odletelo nebu, raju,
Bogu, svetlosti,
Večnoj zori, večnom maju,
Večnoj radosti.
Da izbere dvoma nama
Kutak ubavi,
Mirno mesto međ zvezdama
Našoj ljubavi.
Još se moli bogu tamo,
Blag da oprosti,
Što ću ljubit tebe samo
Cele večnosti.

XXI

"Može l' sunce sjati
I u crnoj noći?"
Odgovor će dati
Tvoje crne oči.

XXXV

"Moj dragane, gde si noćas bio,
Il' si pio il' si dangubio?"
Ja sam pio, nisam dangubio;
Popio sam toke sa prsiju,
Sve u zdravlje tih crnih očiju.
Crne oči, a i vino crno,-
Nije čudo ako sam posrno.

Kaži mi, kaži

Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem;
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam, -
Hoću li reći:
"Diko", ili "snago",
Ili ću "lane",
Ili "moje blago";
Hoću li "dušo",
Ili "moje drago" -
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa;
Al' ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.

Negdašnjem prijatelju

Da ti Bog da mnogo ljeta,
A što više s otim bolje,
I dukata pusta zlata,
Da te puno zadovolje!
Al' ja vidim jednog starca,
U dubini daljnih dana,
Seda kosa, borno čelo,
Prošlost mu je puna rana.
Na štapiću ide, kleca,
Jad ga tišti, jad golemi;
Za njim trče mala deca,
On ih moli: Oprost'te mi!
Oči su mu pune suza,
Reči su mu pune jada,
On se seća doba snage,
On se seća doba mlada.
On se seća doba rada,
Što ga grešno, podlo strati,
Što se više nikad, nikad,
Nikad, - ne povrati.
Obilazi crkve, porte,
Groblja stara, groblja nova,
Ište senka oproštenja
Od pepela, od grobova.
Kud god ide, zlato daje,
Za listove neke stare,
Drkćućom rukom ih dere,
Oči su mu razažare.
"Mila deco, mili Srbi,
Oh, idite putem pravim, -
Mladost moju, kletvu moju,
Ne mogu da zaboravim!"

Pođem, klecam...

Podjem, klecam, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne, ne sme umreti!"
Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Ni otuda nema mi odjeka...
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?...
Idem, stanem, ka' očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"
Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo s' budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"

Svetli grobovi

Bejaste li, braćo moja mlada,
Da l' bejaste vi na groblju kada,
Aj, na groblju, na golemu!
- Ta uvek smo mi na njemu!
Groblje j' zemlja kom se hodi,
Groblje j' voda kom se brodi,
Groblje, vrti i gradine;
Groblja, brda i doline;
Svaka j' stopa
Grob do groba.
Groblje j' spomen doba sviju;
Groblje, knjige što se štiju; -
Povesnica svih zemalja,
Starostavnik cara, kralja,
I čitulja viših slika,
Izbranika, mučenika,
Od početka, pamtiveka;
Sve j' to groblje -
Al je i kolevka.
Nema broja, ni imena,
U visinu zvezdam' svima,
Kamo l' broja i spomena
U zemljici grobovima!
Milione progutala j' tama,
Crna tama mnogih tisućleća,
Niko ih se više i ne seća...
- Na pogdekom uvek gori sveća!
Il' je sveća, il' je ime svetlo,
Il' su dela koja se ne gase,
Pa redove nedoglednog groblja
Svojom zrakom krase.
Ti grobovi,
Stari, novi,
Oni sjaju
Svakom naraštaju -
Kad se umlje u prošlost udubi,
U tamnini da se ne izgubi;
Kad se pustiš u davnine svete,
U davnine i svete i klete,
Da ti mis'o puta ne pomete.
To su vatre doglasnice,
Pružajuć' se iz daljnih eona,
U povorci onoj dugoj,
Dosvetljujuć jedna drugoj,
Strujom koja napred leti,
Težeć samo jednoj meti.
Pa se tako svetle mlazi-
Pa se vide svetli trazi
Jednog duha raznih doba,
Duha kome nema groba.
- U grob samo sruši kosti,
Strese pep'o koj' mu smeta
Bržem buju viša leta
K uzvišenoj budućnosti.
Ko s' osvrne da pogledi
Bistrim okom i pogledom
Na grobove ove svetle,
- Povesnice dugim redom, -
Mora čuti kako j' živo,
Kroz vekove, kroz maglinu,
Ded unuku, otac sinu,
Borac borcu dovikiv'o:
"Gde ja stadoh - ti ćeš poći!"
"Što ne mogah - ti ćeš moći!"
"Kud ja nisam - ti ćeš doći!"
"Što ja počeh - ti produži!"
"Još smo dužni - ti oduži!" -
To su zbori, to su glasi,
Kojima se prošlost krasi,
Što prodiru kroz svet mračni
Sa grobova onih zračni',
Spajajući gromkom jekom,
I božanskom silom nekom,
Spajajući vek sa vekom
I čoveka sa čovekom.
Oko svakog svetlog groba
-Baš ka' gore oko zvezda-
Povesnica priča ovo:
Hvatalo se neko kolo,
Kolo mlado, kolo novo,
Novo cveće, stabla stara;
Duše čiste, srca mlada,
Naslednici sveta žara; -
Tu se sleg'o život mladi
Da se s grobom razgovara.
"I ti pade, dragi brate!"
-   "Nisam, deco, vas dok traje!"
"Je l' ti borba bila teška?"
-   "Pokušajte, milina je!"
"Šta si hteo? Kud si poš'o?"
-   "Tamo gde se stići mora!"
"Zar je vera tako jaka?"
-   "Uvek jača od zlotvora!"
"Malo nas je koj' bi smeli!"
-   Al' vas jaka sila kreće!"
"Zar ko može stići celi?"
-   "Ko posumnja, nikad neće!" -
"A ko behu oni divi,
Koji su te napred zvali,
Koji su te ojačali,
Koji su ti krila dali?"-
-   To bejahu ideali!
Bez njih nema više leta
Nad oblakom mraka gusta;
Bez njih bi se malaksalo,
Bez njih bi se brzo palo,
Svet bi bio grob bez cveta,
Život prazan, - mladost pusta!"
Oko svakog svetlog groba
Prikuplj'o se život novi,
Naslednici svetog žara,
Kupili se sokolovi,
Pijuć' dušom svetle zrake-
Jest, tako je, braćo draga,
Ti grobovi nisu rake,
Već kolevke novih snaga!
I vam je, jaoj, pao
Stegonoša dičnog stega-
Al' je sin'o grobak novi:
Vi stojite oko njega.
Tu pogleda brat na brata,
P'onda gore, p'onda u se,
Grudi drkću, usta ćute,
Ali duše razumu se.
Da l' to snaga niče nova?
Daruj, Bože, blagoslova,
Da vas združi bratska sloga,
Zavetnike koji s' kupe
Oko groba Đurinoga!

Tiho noći