7. ФИЗИЧКА КУЛТУРА И СПОРТ

Први облик физичке активности у Куцури биле су народне игре. Пре организованих облика активности физичке културе главне народне игре биле су мумликање, чинагање, тунгање и текање. Срби из Босне су после Другог светског рата неговали кевање и бацање камена с рамена. С обзиром да је временом заживео организован спорт (пре свега фудбал и рукомет), народне игре, односно различити видови активности из физичке културе, потиснуте су у други план. Несачуваност документације умањује могућност провере оних података који се тичу почетака физичке културе у Куцури, те их овде дајемо према сећању ентузијаста на овом пољу.

Надовезујући се на традиције Соколског друштва, које је деловало пре Другог светског рата (1930-1941), основано је Друштво за телесно васпитање “Партизан” (1956). Ово је Друштво дуго година у просторијама “код Чобана” (данашња “Бела врата”) неговало различите облике рекреативних активности у слободно време, свих слојева и узраста становника Куцуре.

Физичко васпитање (моторичко испољавање деце предшколског и ученика основношколског узраста), као део физичке културе, неговано је у васпитно-образовним институцијама Куцуре, од њиховог оснивања до данашњих дана. Различите моторичке активности су се најчешће испољавале кроз редовне часове физичког васпитања (актуелни програми физичког васпитања у одређеном историјском периоду) или кроз разноврсне облике ванчасовних активности (излети, такмичења, кросеви, јавне манифестације итд.).

Организовани облици спортских активности обрађени су у овој публикацији нешто детаљније, како због развијености неких спортова (фудбал, рукомет и шах), тако и због сачуваних историјских података и спортске документације (Н. Камењицки: Спортски живот Куцуре, 1977).

Фудбал. Према Оскару Е. Кочишу, аутору написа “Историјат куцурског спорта”, нотаруш Јулијан Сакач је више пута говорио да су прве игре са лоптом почеле 1912. године. Куцурски ђаци су основали своје друштво и дали му име “Куцурски спортски клуб”. Прва фудбалска лопта, чији је власник био Јулијан Сакач, донета је из Будимпеште. Две године од оснивања, због избијања Првог светског рата, рад на фудбалском пољу престаје (Каменїцки, 39-41).

Куцурски ђаци Лукач Цап и Јанко Шарик су 1921. године основали у селу фудбалско друштво коме су дали име “Слога”. Састав тог тима био је следећи: голман Јани Ханс Крумес, леви бек Лањи Алфред Фрејди, десни бек Лукач Цап, десна полутка Онуфри Тимко, лева полутка Еуген Ечи Лањи, крило Ђура Биндас, а Еуген Бесермињи, Јакоб Шери, Данилo Колесар Поштар, Пишта Ласло, Јанко Тимко, Онуфри Магоч, Љубомир Шарик, Федуш Лабош, Филип Рајдли Доктор играли су по потреби на свим местима у тиму. Капитен је био Јанко Шарик Доктор. Прво су играли крпењачом да би касније купили заједнички фудбал. Други фудбал је био власништво Лаутенбаха. Исти клуб од 1933. године носи име “Куцурски спортски клуб”. Године 1942. добија име “Омладина гркокатоличке омладине”, које носи само три месеца. Од 1943. године зове се “Левенте”, потом од 1946. године “Каћуша” и од 1952. године “Искра”. Из времена после Другог светског рата посебно издвајамо имена тренера учитеља Николе Хардија и његовог заменика Јоце Марјановића.

Стадион на коме и данас играју фудбалери “Искре” отворен је 1948. године. Стадион је имао једну од најбољих трибина у околини у то време. Спортски објекат “Братство-јединство” грађен је постепено. Године 1987. почели су да га граде Илија Стојисављевић Иљко, Силвестер Русковски и Бошко Новаковић уз помоћ Мајина Вајагића и уз материјалну помоћ ИМП “Бачка” и директора Милана Раткова. Председник Месног друштва физичке културе “Братство-јединство” Никола Сакач (1989-1994) наставља са довршетком започетих радова (завршетак пројекта, постављање свлачионица за мале спортове на рукометном терену, прављење два покретна коша, припремање терена за нове спортове).

Што се тиче “Искре”, она се наизменично такмичи у лигама фудбалских савеза Бачка Паланка и Врбас-Тител. Велики успех постиже 1979. године, када улази у Подручну лигу Нови Сад. Након неколико слабијих сезона, “Искра” се под руководством Милана Клашње (председника клуба) и Драгана Комненовића (тренера) поново враћа у Новосадску лигу 1995. године, када убедљиво осваја прво место без изгубљене утакмице. Тада се на челу Клуба налазио Здравко Бабић, као председник, док је тренер био Јоаким Виславски Киме, познато име југословенског фудбала. Иако је 1999. године Клуб дошао у ситуацију да се угаси, највише захваљујући истрајности Николе Џуџара као и Здравка Бабића, који поново прихвата улогу председника, Клуб наставља с радом.

Председници “Искре” од седамдесетих година били су: Јанко Бесермињи, Милан Клашња, Милорад Вајагић, Илија Стојисављевић Иљко, Михајло Варга Пеле, Владимир О. Хорњак, Миле Праштало, Здравко Бабић, а сада је председник др Ратко Међедовић. Тренери “Искре” су били Миле Дражић, Бранко Ђаконовић, Кирил Киш, Еуген Захорјански, у три наврата Драган Комненовић, Војин Чолаковић Зота, Силвестер Хромиш Старига, Здравко Бабић, Јоаким Виславски, а сада је тренер Зоран Голубовић. “Искра” има три тренера нижег ранга (тренерски курс за лиценциране тренере до нивоа Војвођанске лиге): Силвестера Хромиша, Здравка Бабића и Николу Хорњака. Од голмана издвајамо Јулијана Москаља Мошу ст., Љубомира Москаља Мошу мл., Силвестера Хромиша Старигу и Здравка Бабића. Од играча: Владислава Јухаса, Јулијана Захорјанског, Милета Дражића, Драга Штрпца, Бошка Бокана; од млађих Миру Бокана, Милоша Гаврилова, Николу Хорњака Куљку, Матеја Бокана, Силвестера Магоча, Љубомира Русковског, Јову Зукића и Владимира Цапа. “Искри” је посебна част то што је у њеним редовима поникао Драган Стојисављевић, који је постао члан “Партизана”, а који тренутно игра у Јужној Кореји. Поред поменутих, за рад Клуба посебно су значајни и следећи ентузијасти: Никола Бесермињи, Никола Харди, Јанко Цап, Михајло Варга Мишка, Онуфри Цап и Јанко Бесермињи.

Задње две деценије Клуб одржава континуитет рада са три екипе - пионирском, јуниорском и сениорском селекцијом. Као куриозитет и као потврду доброг рада у јуниорској селекцији наведимо прелаз Златка Шкорића и Мирослава Хромиша у сениорску екипу са шеснаест година (1987).

Рукомет. Велики рукомет или хазену почели су да играју Немци 1934. године. На иницијативу Ђорђа Петровића из Новог Сада у септембру 1950. године основан је Рукометни клуб као секција фудбалског клуба “Каћуша”. Најактивнији су били Еуген Барат и Михел Барон. Првобитни назив Клуба мења се 1952. године у назив “Искра”. Временом је популарност малог рукомета постала већа од популарности великог рукомета.

Садашњи назив “Омладинац” Рукометни клуб је добио 1962. године. Екипа је играла у Суботичкој, Сомборској, Новосадској, Јужно-бачкој, Јужно-бачко-сремској лиги. Највећи успех Рукометног клуба “Омладинац” је улазак у Другу Војвођанску лигу, у којој се такмичио две сезоне (1976-1978). За екипу су у то време играли: Ференц Вербаси, Владимир Русковски, Здравко Клашња, Милорад Боројевић, Ђорђе Никћевић (голмани), Владимир Хербут, Јанко Пушкаш (после игра за зрењанински “Пролетер” у Првој лиги), Љубомир Еделински, Михајло Козар, Мирко Штрбац, Никола Тамаш, Јулијан Скубан, Михајло Скубан, Божо Шормаз, Золтан Такач (после је играо у савезној рукометној лиги за РК “Врбас”), Јанко Фурик, Јулијан Рехак, (тренутно је савезни рукометни судија), Никола Стрибер (тренутно игра за “Русин” из Руског Крстура), Драган Поповић, Јово Ковачевић, Ђура Њаради и Мирко Поповић. Тренер Клуба био је др Јарослав Макаји, председник Рајко Мићковић, а секретар Никола Камењицки.

Клуб је три пута био први на турнирима “Руског слова”. Поред поменутих, познати су нам голмани: Силвестер Хорњак, Ратко Палић, Раде Латиновић и Силвестер Буила; играчи: Драго Каран, Драго Штрбац, Михајло Буша, Кирил Киш, Јулијан Русковски, Цвијо Крнетић, Михајло Тимко, Воја Недељковић, Недељко Блануша, Бошко Бокан, Илија Јеж, Јулијан Зупко, Јанко Сакач, Ђура Тимко, Јанко Папуга, Небојша Лукић, Божо Бероња, Рафаил Русковски, Синиша Стрибер (тренутно игра за “Русин” из Р. Крстура) и др. Тренери “Омладинца” били су: Драго Каран, Георгије Јоцев, Јулијан Русковски, Драган Поповић и Никола Стрибер; председници су били: Миле Дражић, Јаков Олејар, Георгије Јоцев, Кирил Киш, Јоаким Симуновић, др Јарослав Макаји, Рајко Мићковић, Васо Лучић, Јанко Бесермињи, Мирко Лукић, Сретен Коматина, Рафаил Русковски и Никола Стрибер. У историјату Клуба посебно место заслужују Драго Каран и Јаков Олејар Јаша.

Рукометашице је најдуже тренирао Јанко Хромиш, а у последње време Миља Стрибер. Рукометашице су биле: Еуфемија Русковски (уд. Томаш), Ксенија Тамаш (уд. Међеши), Марија Пушкаш, Миља Ћулибрк (уд. Стрибер), Весела Чапко (уд. Радовић), Мирјана Тодић (уд. Бесермињи), Здравка Грандић (уд. Делић), Весна Радошевић (уд. Пешут), Габика Варга (уд. Зупко), Марија Русковски (уд. Фејса), Јелена Сендерак (уд. Русковски), Марија Пешић, Марија Олејар (уд. Будински), Снежана Зубић (уд. Русковски), Виолета Праштало (уд. Рашета), Тања Скубан, Наташа Мученски, Марија Иван (уд. Тимко), Славица Грандић, Моника Варга (уд. Мади), Моника Салонски, Вероника Фејса; голмани: Ксенија Бесермињи, Цецилија Сакач (уд. Мали), Меланија Цигањик (уд. Варга), Гизела Варга, Вања Варга, Славица Сендерак и други.

Рукометне судије су Бранко Шкорић, Владимир Хорњак, Бошко Стојановић и Миља Стрибер (рођ. Ћулибрк).

Шах. Шаховски живот је почео 1946. године, када је основана шаховска секција фудбалског клуба “Каћуша”. Главни организатор и добар играч био је Владимир Сабо Дајко, који је на првом првенству Куцуре освојио прво место. Ангажовањем Николе Кучмаша и Николе Москаља Клуб постиже завидне резултате. Године 1953. Клуб мења назив у “Омладинац” и почиње да се такмичи у Сомборској лиги. Шахисти Куцуре су на пионирским првенствима Војводине освајали значајна места - нпр. Бошко Бокан (друго место, 1964, пласман на првенство државе у Ријеци) и Јанко Ујфалуши (2-3. место, 1969). Клуб 1962, 1963. и 1967. године осваја прва места у лигама у којима се такмичи и, као резултат овакве успешне игре, 1969. године улази у највиши ранг у својој историји - у Војвођанску лигу. Исте године “Омладинац” је у купу Војводине дошао до четвртфинала, што значи да се нашао међу осам најбољих екипа у Војводини. Од сениора такмичили су се: Владимир Лазор, Никола Кучмаш, Георгије Јоцев, Лабуд Шћепановић, Владимир Нађ, Павле Миловић, Р. Маројевић, Ђула Фараго, Славко Бокан; од жена: Зорка Радаковић (уд. Дакић), Радојка Зорић, Рада Радаковић (уд. Пљаскач); од омладинаца: Јанко Бесермињи, Јанко Ујфалуши и Мирослав Хромиш. Док се у Првој Војвођанској лиги “Омладинац” такмичио само једну сезону, у Другој Војвођанској лиги такмичио се 7 сезона. У том периоду, поред поменутих, значајан допринос Клубу дали су и шахисти Перко Пауновић, Рајко Шолаја, Михајло Варга, Милован Пауновић, Јулијан Русковски, Ђура Сакач, Никола Новак, Силвестер Хромиш, Јулијан Сабо, Ђура Фејса, Љубомир Хорњак, Љубисав Пауновић, Рајко Зорић, Жељко Јововић, Вили Конц (мајсторски кандидат), Драго Баровић (МК), Машан Канкараш (МК), Mилорад Ратковић (МК), Ненад Ћубриловић (МК), Синиша Фехер (МК), а до укидања женске табле и шахисткиње Нада Сакач (уд. Хорњак) и Мирјана Шолаја. Данас “Омладинац” игра у Јужно-бачкој лиги, у којој је од 1988. године. Од успеха “Омладинца” још издвајамо: треће место на Међународном екипном шаховском фестивалу у 11. групи у Пули 1985. године (екипу су чинили Стеван Мандић, Јанко Ујфалуши, Јанко Бесермињи и Габор Фејса), прва места на турнирима Руског слова (1974, 1976) и Јаше Бакова (1992), победник брзопотезног општинског првенства и Зонске лиге 1988. године и прво место на општинском пионирском првенству 1992. Треба поменути и успехе на Дописним првенствима Југославије 1972-1973: прво место екипе “Руске слово” (“Војводина”), за коју су наступали четворица куцурских шахиста (Никола Москаљ, Владимир Лазор, Никола Кучмаш, Јанко Ујфалуши) и прво место Јанка Ујфалуша у омладинској конкуренцији. Додајмо и то да је Клуб успешно организовао и неколико значајних такмичења (нпр. 1. и 3. Пионирско првенство Војводине 1964. и 1969. године, као и Омладинско првенство Војводине 1970).

Председници шаховског клуба “Омладинац” били су: Никола Кучмаш, Ђула Фараго, Рајко Шолаја, Јанко Ујфалуши, Јулијан Русковски, а сада је председник Здравко Бабић. Из редова “Омладинца” поникли су следећи мајсторски кандидати: Никола Кучмаш (који је и интернационални шаховски судија) и Владимир Лазор - тренутно у “Русину”, Никола Москаљ и Владимир Нађ - тренутно у “Војводини”, Стеван Мандић, Јанко Ујфалуши и Габор Фејса. Поред поменутих председника за садашње успехе Клуба заслужни су и потпредседник Јулијан Сабо Дејви, секретар Никола Барат, капитен екипе и играч Споменко Павићевић, као и играчи садашњег састава “Омладинца” Стеван Мандић., Јанко Бесермињи, Габор Фејса, Горан Поповић, Споменко Станковић, Милош Савић, Љубомир Туровић, Добривоје Ђоровић и Јовица Веселинов. Додајмо и податак да су на првенству Клуба за 2001. годину од 14 учесника прво место поделили Јанко Бесермињи, Горан Поповић и Србољуб Станковић.

Стони тенис. Стони тенис је као регистровани клуб заживео 1952. године. Назив Клуба је прво био “Младост”, а од 1952. године “Омладинац”. Клуб је имао добре играче као што су Иринеј Прегун, Никола Москаљ Моша, Ђура Говља, Рајко Шолаја и други. Последњих година екипа “Супермикса” у саставу Ђура Папуга, Јован Русковски, Љубомир Русковски и Михајло Буила постиже запаженије резултате на турнирима Јаше Бакова.

Одбојка. Одбојку је у месту организовао Александар Ганџи при Соколском друштву 1934. године. Као регистровани клуб одбојка је организована при фудбалском клубу “Каћуша” 1950. године. Након две године мења назив у “Куцура”. Посебно активан био је Никола Москаљ.

Додајмо и то да су ученици и студенти у месту покретали бокс, трчање, пливање, бацање копља, скок у вис, скок мотком, фискултурне слетове, стрељаштво, кошарку и друге спортове. О спортском риболову видети 8.2.

Аутори текста: др Бокан Бошко (Физичка култура), Камењицки Никола (сви спортови од почетака до средине ХХ века), Бабић Здравко (фудбал од средине ХХ века), Кучмаш Никола, Сабо Јулијан (шах), Стрибер Никола (рукомет од средине ХХ века) и Сакач Никола (градња спортских објеката). Информатори: Олејар Јаков, Хромиш Силвестер, Бесермињи Јанко и Хромиш Мирослав.

Литература: Камењицки Никола, Спортски живот Куцуре, Савез организација за физичку културу Врбас, 1977, стр. 353; Кочиш Оскар Е., “Историят коцурского фодбала”, Руске слово, ч. 29-30, б. 4, 1951.