4. ОБРАЗОВАЊЕ У КУЦУРИ

 

 

4.1. ПРЕДШКОЛСКА УСТАНОВА

 

         Погодни услови за развој предшколског васпитања у некадашњој Угарској, где су  припадали и ови крајеви, настали су 1891. године доношењем Закона о заштити деце. Овим законом је регулисано да општине које имају више од 40 деце могу отворити вртиће. Оснивачи првих установа за децу од 3-7 година били су државни и општински органи за школство, али су могле да их организују и верске заједнице и појединци. Установа за негу и васпитање предшколске деце (забавиште, захоронкa) у Куцури је основана 1905. године као државна институција. Деца су у њој учила на мађарском језику.

         У јесен 1918. године, након распада Аустро-Угарске, председник Црквено-школског одбора тражио је именовање једне часне сестре, по квалификацији васпитачице, на упражњено место у државном вртићу (Лабош, 274). То радно место је добила сестра Пахомија Анастазија Тимјак (Вучетић, 23) и са још три часне сестре - Августином, Назаријом и Софронијом почела је да ради са децом исте године на русинском језику. (Према једној од одредби наредбе Министарства просвете за Банат, Бачку и Барању од 11. маја 1918. године у школама и дечјим вртићима омогућена је употреба матерњег језика). Сестре Служебнице у Куцури су црквеним и просветним радом дале значајан допринос очувању културног и верског живота и националног духа Русина. Поменимо нпр. да је јавни наступ деце, одржан на први дан Божића у школској 1919/20. години, великом посећеношћу родитеља, био поновљен на други дан Божића и на Богојављење. Родитељи су, задовољни и радосни, доводили и своју млађу децу, која су тек проходала, да и она чују стихове и песмице на матерњем језику. Сестре су за свој рад биле похваљиване од виших државних власти. Тако је нпр. највишу похвалу упућену сестри Софронији као васпитачици доделио бан Дунавске бановине господин Дуњић 1930. године.

         После Другог светског рата дечји вртић је био у саставу Основне школе. Од 1957. године у њему су радиле Јелена Ленђер, Марија Јухас и Марија Баровић, а од 1960. године Милева Нађ. Године 1969. у Врбасу оснива се Предшколска установа “Бошко Буха”, у коју су укључене све васпитне групе предшколског узраста са територије Општине Врбас које су дотад била у саставу основних школа. Заједница образовања је финансирала васпитно-образовни рад, а из Фонда за непосредну дечју заштиту финансиран је продужени боравак. Године 1975-1976. дечји објекат у Куцури проширен је (на 90 кв. м. површине) за две васпитне групе (2 радне собе, 1 мала сала) - за једну на српском и једну на русинском језику. Од 1975. године у куцурској радној јединици се не ради по сменама и постоје три васпитне групе - две на српском, једна на русинском језику. Једино 1978. године било је четири васпитне групе (две на српском, две на русинском). Задњих деценија у Куцури су радили ови васпитачи: Душанка Коматина, Катарина Срдановић (на српском језику) Олена Барат и Ана Буила (на русинском језику). Данас раде: Мара Крајиновић и Марија Бељчев (на српском) и Серафина Јаглица (на русинском). Послове сервирке и спремачице обављала је Меланија Цап, a данас Милева Гак.

 

4.2. ШКОЛА

 

         Школа у Куцури се први пут помиње 1765. године у извештају коморског провизора у Кули Стефана Несмера од 11. априла, према коме у Куцури постоје два учитеља за две вероисповести (православну и гркокатоличку). У извештају се наводи име српског учитеља Стевана Бранислављевића (Гавриловић, 201). Први русински учитељ је највероватније био Ферко Кирда (Цап, 41). Иако постоји запис на основу кога је јасно да су Куцурани тражили школску зграду још 1767, због подземних вода и плаћања обавеза, она је изграђена тек 1773. У школи је први учитељ-мађистар био Андриј Гоч (Лабош, 251). До половине XIX века од учитеља помињу се Сакач, Михајло Санић, Јанко Гвожџак, Сабадош, Петро Апро, Петро Санић, Антоније Жатковић. Школа је радила као парохијска (конфесионална) тривијална. Садржај наставе у њој је био ограничен на “тривијум” - читање, писање и рачунање, уз веронауку. 

         Деца су у школи била подељена у две групе. Једну групу су чинили ученици првог и другог разреда, а другу ученици трећег и четвртог разреда. Учитеља је плаћала Црквена општина. Настава је одржавана пет дана (није одржавана четвртком и недељом). Школска година је трајала свега 4-5 месеци, почетком XIX века трајала је 7 и по месеци (од 1. октобра до 15. маја). У групама је био велики број деце који се временом још увек увећавао, па је створена потреба за изградњом нове школске зграде.

         На месту прве школске зграде изграђена је нова (на месту данашњег Старачког дома) 1861. године. Од те године радио је још један учитељ (за девојчице). У то време се као учитељи помињу Антоније Жатковић и Теодор Пољак. На месту школе за девојчице изграђене 1793. године (данашња Месна заједница) изграђен је 1886. године још један, школски објекат са три учионице, а 1905. године сазидана је и трећа школска зграда (поред Чобанове крчме). О изградњи све три школске зграде бринуо је Црквено-школски одбор у месту.

         Да би се настава и даље одржавала на русинском језику, односно да ученици не би “прелазили” на учење државног мађарског језика, који је био наставни језик у школи (као што је то нпр. био случај у Руском Крстуру), Црквено-школски одбор је преузео на себе обавезу плаћања учитеља. Рускокрстурски учитељ Никола Будински је из тих разлога “демонстративно” напустио школу у Руском Крстуру, прешао у Куцуру и прикључио се педагошком раду народних учитеља, који су имали подршку тако рећи свих куцурских Русина, а посебно житеља Немаца у Куцури (Biljnja, 51). Тиме је конфесионална школа у Куцури (постојала је до 1921. године) одиграла значајну улогу у очувању идентитета Русина и њихове националне свести. Као учитељи на крају XIX и у првој половини XX века помињу се: Петро Колесар, Василије Коцак, Никола Губаш, Михајло Коцак, Милутин Лабош, Јелена Губаш, Михајло Стрибер, Емилијан Губаш, Наталија Џуња, Никола Будински, Александар Сакмари, Нестор Тимко, Јелена Еделински, Јулијан Манојла, Јелена Чизмар, Јелена Вишошевић, Оскар Будински, Ксенија Лабош, Наталија Ганџи, Леона Маринковић, Марија Харди, Елемир Љикар, Јанко Фејса и др. Од управитеља школе у XX веку до Другог светског рата познати су нам: Рис, Владимир Вишошевић и Оскар Будински.

         Мађари у Куцури су се, пак, и пре формирања римокатоличке жупе, већ 1800. године, побринули да се њихова деца школују на матерњем језику. Први учитељ је био Херман Леринц, а после њега: Јанош Матеја, Јожеф Барта, Петер Фехервари, Петер Сикора, Јожеф Грејнер, Јанош Квандук, Карољ Рек и Матијас Хофлих. На простору непосредно поред цркве римокатоличка црква је 1832. године саградила школу од набоја, с кровом од трске. Реновирана је у више наврата.

         Непосредно после досељења, 1805. године, Немци (којих је 1803. године било 140 особа) тражили су од жупаније могућност градње конфесионалне школе. Први учитељ је био Адам Хитер (1804-1811). Године 1818. на месту куће која је до тада служила као школа саграђени су: мања црква, школа и стан за учитеља. Године 1869. Немци су направили нову школу и стан за учитеља (Lahr, 46). Школа (зграда техничке сале данашње Основне школе) направљена је поред eвангелистичке цркве. Учитељи немачке деце су били: Петер Вирт, Миклош Егел, Фридрих Јаус, Јанош Хамел, Петер Штаут, Самуел Хар, Филип Лакнер, Георг Вагнер, Вилхелм Цвик, Фридрих Мил, Јохан Брукнер, Андреас Рис, Рудолф Шперлинг и последњи Мартин Херц. Учитељи Цвик и Шперлинг су били из Спиша (данашња Словачка).

         После престанка рада конфесионалне школе, 1921. године (након 156 година), Русинима је (у оквиру Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а касније и Краљевине Југославије) омогућено школовање на матерњем језику. Забележено је нпр. да је 1935. године школа  имала 400 ђака, са којима је радило 5 учитеља (Жирош, II, 147-148).

         Према извештају римокатоличког жупника Ђуле Рогиенера из 1935. године, мађарско одељење је затворено, а деца од тог времена делом иду у русинска, делом у српска одељења. За време Другог светског рата у школи се настава за све ученике одржавала на мађарском језику.

         Из новије историје школе у Куцури издвајамо податак да је школске 1944/45. године она почела са радом као четвороразредна под називом Државна основна школа. Назив “Братство- јединство” школа добија 1946. године. Од 1947. до 1953. школа је била седморазредна, а од 1953. године осморазредна (Kovač, 135). Школска зграда у којој се сада одвија васпитно-образовни рад почела је да се гради 1967. године етапно, а објекат школе је свој садашњи изглед добио 1987. године (1965. добија нову зграду, 1985. фискултурну салу). Управници одн. директори школе били су: Велемир Љикар, Марија Харди (1947), Никола Харди (до преласка Непотпуне гимназије у осморазредну основну школу) (Папуга, 1993, 342), Нестор Скала (до 1956), Урош Чедомировић (до 1958), Никола Москаљ (до 1960), Владимир Чакан (до 1962), Нађ Јанко (до 1970), Никола Кучмаш (до 1971), Јанко Нађ (до 1977), Владимир Виславски (до 1993), а данас Марта Влаховић.

         Школа ових година ради на два наставна језика – српском и русинском. У школској 2000/2001. години 514 ученика разврстана су у 24 одељења од првог до осмог разреда, три одељења по разреду, тј. по једно одељење на русинском и два одељења на српском наставном језику. За припаднике мађарске националности у школи се организује изучавање мађарског језика са елементима националне културе. У школи има 46 радника, од чега у непосредном васпитно-образовном раду ради 34 наставника (12 у разредној, 22 у предметној настави).

         Школа се у свом васпитно-образовном раду афирмисала у месту и шире учешћем на фестивалима, смотрама, сусретима и такмичењима и за такав рад су и школа, и наставници, односно ученици примили велики број признања: медаља, плакета, захвалница и награда. Од школских секција најуспешније су биле: природописна (Николе Хардија; школска задруга “Пионир” 1957-1958. године била је међу најбољима у врбаском срезу и Војводини), саобраћајна (Марјана Бесермиња), фотографска (Угљеше Рудовића), ликовна (Силвестера Макаја), литерарна (Хавријила Нађа и Серафине Макаји), моделарска (Љубомира Међеша; 1976. године за активност моделара школа је добила авион), луткарска (Јелене Русковски; друго место на Луткарском едукативном фестивалу 2001) и рецитаторска (Ђурђице Полдрухи; нпр. треће место Анамарије Недић на Републичком такмичењу рецитатора 2001).

         Поменимо за ову прилику оне просветне раднике чији је рад посебно запажен и који су се у ОШ “Братство-јединство” задржали више година. Од наставника разредне наставе то су: Марија Харди, Никола Харди, Ксенија Саламун, Јанко Саламун, Ирина Бесермињи, Марјан Бесермињи, Олга Чудомировић, Меланија Кочиш, Ксенија Пећух, Ана Тимко, Димитрије Ленђер, Ружа Величковић, Амалија Кучмаш, Десанка Милановић, Никола Скубан, Амалија Јоцев, Марија Чакан, Еуфемија Барат, Планинка Чолић, Мира Шовљански, Софија Парошки, Миланко Ћулибрк, Владимир Чакан, Ана Кухар, Цецилија Планкош, Цецилија Хромиш, Амалија Стојановић, Геновева Шанта, Рада Пљаскач, Марија Шкрбић, Ђурђица Полдрухи, Јелена Буила, Јелена Русковски, Ксенија Међеши, Рајко Тубин и Данило Мученски. Предметни наставници: Војислав Благојевић, Зорица Колесар, Јелена Чекић, Зорица Копривица (српски језик); Хавријил Нађ, Серафина Макаји (русински језик); Милица Стојаковић, Серафина Међеши, Марта Влаховић (руски језик); Ержика Катона, Гизела Федовић (мађарски језик); Владимир Колесар, Јанко Фејса, Илија Мијановић, Јован Нађфеји, Здравко Чојановић (математика); Марија Кањух, Пантелија Милановић, Марија Мудри (физика); Марија Кањух, Марија Прегун, Марија Сакач (хемија); Никола Харди, Ратко Бјелетић, Ирена Грбавац, Ђула Фараго (биологија); Јанко Нађ, Никола Кучмаш, Угљеша Рудовић, Агафија Захорјански, Стана Срдановић (историја); Никола Кучмаш, Павле Мирковић, Агафија Захорјански, Стана Срдановић (географија); Драгица Вуковић, Марија Дудаш, Марија Сакач (домаћинство); Марјан Бесермињи, Љубомир Међеши (техничко образовање); Димитрије Ленђер, Георгије Јоцев, Савка Радаковић, Слободан Килибарда (физичко васпитање); Амалија Николић, Силвестер Макаји (ликовна култура); Вера Колесар, Марија Полдрухи (музичка култура). У школи се својевремено као страни језик изучавао немачки (наставник Хавријил Нађ). Данас се изучава енглески језик као изборни (наставници Зора Ћопић, Ружица Бокан); од школске 2001/2002 енглески језик је обавезан страни језик. Мађарски језик се изучава факултативно (наставник Марија Аврамов). Педагог школе је Марија Сакач Фејса. Секретари школе: Владимир Хромиш, Славица Бесермињи и Зденка Пушкаш; рачунополагачи: Силвестер Штефанко, Зденка Пушкаш, Весна Дворски и Зорица Ракић.

         Од 1999. године школа своје резултате представља у свом часопису “Ђачко перо”, који уређује Снежана Шанта, професор русинског језика.

         У школи постоји и библиотека у чијем фонду се налази 5000 књига.

 

4.3. БИБЛИОТЕКА

 

         Читаоница у Куцури је основана 1879. године и једна је од најстаријих у Војводини. Основана је на залагање мештана и у почетку је имала 50 чланова. У то време чланови су могли бити само мушкарци. Читаоница је располагала са фондом од 70 русинских и 25 немачких књига. Веома је добро сарађивала са Друштвом “Просвета” из Лавова, па је једно време била и његов члан (1884-1893). На таблону са прославе 25-годишњице оснивања, 1904. године, може се видети да је у то време председник Читаонице био Деже Сперлинг и да је међу члановима било Русина,  Немаца и Мађара. 

         Поред постојеће Читаонице, 1902. године, основана је још једна - Земљорадничка читаоница, која је преузела улогу организовања културног живота села. И у овој читаоници чланови су били Русини, Немци и Мађари. На таблону из 1912. године, председник Читаонице је био Петро Сакач, секретар Јоан Пљаскач, а чланова било је 86; 1927. председник је био Владислав Пољак, секретар Владислав Вишошевић, а чланова било је 128; 1937. године председник је Јаков Копчански, секретар Јулијан Дорогхази, и чланова било је 135.

         За време Другог светског рата Читаоница је била затворена, а књиге су разнете по кућама. Са радом почиње тек 1953. године, а њеном обнављању су у великој мери допринели учитељ Никола Харди и Владимир Сабо Дајко, велики поштовалац књиге у Куцури (Папуга, 1993, 342). Читаоница се од тог датума селила неколико пута. Била је у просторијама данашњег шалтера “Инвест банке” и у тзв. “штоку”.

         Од 1962. године, према одлуци Савета за културу Општине Врбас све библиотеке у општини, па и куцурска, прикључују се Народној библиотеци у Врбасу. Библиотека добија назив ”књижница и читаоница” и мења начин свог рада, који се углавном састоји у следећем: читаоци и чланови добијају свакодневни приступ књижном фонду; набавка књига се врши преко матичне библиотеке; све књиге смештене су по Универзалној децималној класификацији, а целокупни фонд се састоји од књига на српском, русинском и мађарском језику; читаоци помоћу каталога могу добити информације о целокупном књижном фонду. У библиотеци су као библиотекари били запослени: Владимир Сабо Дајко (1953-1955), Силвестер Скубан, Марија Пељха, Серафина Макаји (1964-1972), а данас Ирена Тамаш (од 1972).

         1978. године за изузетно залагање и рад на пољу културе Књижница и читаоница из Куцуре добија Октобарску награду Скупштине општине Врбас.

         У библиотеци се одржавају бројни књижевни сусрети, промоције књига, изложбе слика и дечијих цртежа, музичке вечери, пробе литерарне секције, драмске секције, хора, као и низ других активности у сарадњи са Предшколском установом, Основном школом и куцурским културним организацијама. Библиотека је деценијама била значајан културни центар Куцуре, а и данас је то у знатној мери.

         Библиотека у свом књижном фонду има 11180 књига; 3543 на српском језику, 2327 на русинском језику, 310 на мађарском језику; у општој групи 176, из филозофије 142, религије 28, друштвено-политичких наука 333, природних наука 66, примењених наука 285, уметности 86, књижевности 6073, географије, историје и биографске књиге 398 и из дечије књижевности 3593. У библиотеци се чува и један број легата, фотографија итд.            

        

         Аутори текста: Папуга Ирена, Међеши Јасмина (Предшколска установа), др Фејса Михајло (Школа до половине ХХ века), Сакач-Фејса Марија, Шанта Снежана (Школа од половине ХХ века), Макаји Серафина и Тамаш Ирена (Библиотека). Информатори: Гак Милева, Планкош Цецилија, Чолић Планинка и Виславски Владимир.

         Литература: Biljnja Vladimir, Rusini u Vojvodini, Dnevnik, Novi Sad, 1987, 19; Gavrilović dr Slavko, “Rusini u Bačkoj i Sremu od sredine XVIII do sredine XIX veka”, Godišnjak Društva istoričara Vojvodine, Novi Sad, 1977, 153-215; Kovač Eugen, Novaković Boško i dr., Titov Vrbas - 600 godina, Dom kulture “Vrbas”, Vrbas, 1987, 206; Лабош др Федор, История Русинох Бачкей, Сриму и Славониї 1745-1918, Союз Русинох и Українцох, Вуковар, 1979, б. 303; Лабош др Федор, З нагоди 25-рочнїци коцурского манастира шестрох Служебнїцох, Руски календар 1940, РНПД, 1939, 19-27; Međeši Jasmina, Hrišćansko obrazovanje rusinske dece u Kucuri, Viša škola za obrazovanje vaspitača, Novi Sad, 2000, 39; Mićunović Mladen i drugi, Ilustrovana poslovna lična karta Opštine Vrbas, NIP «Interpregled», Beograd, 1977, 164; Папуґа Ирина, З историї предшколского воспитаня Руснацох, Народни календар 1990, Руске слово, Нови Сад, 1989, 53-56; Папуґа Ирина, “Коцурски учителє - Мария и Микола Гарди”, Studia Ruthenica 1992-1993, Дружтво за руски язик, литературу и културу, Нови Сад, 1993, 341-344; Рамач др Янко, Привредни и дружтвени живот Руснацох у Южней Бачкей 1745-1848, Руске слово, Нови Сад, 1990, б. 191; Вучетић, мр Милена М., Предшколско васпитање у Војводини 1918-1941, Матица српска, Нови Сад, 1985; Жирош Мирон, Бачванско-сримски Руснаци дома и у швеце 1745-1991, I и II, Грекокатолїцка парохия св. Павла и Петра, 1997-1998, Нови Сад, 1-495 и 1-515.