3. ВЕРСКИ ЖИВОТ КУЦУРЕ

3.1. ПРАВОСЛАВНА ПАРОХИЈА

Mеђу првим подацима о Куцури из времена кад је Куцура била српско насеље је и податак да је у њој одржаван православни обред. Тако, на пример, према списку српских села у Бачкој Исидора Србоградског из 1733. године у Куцури (која је имала 65 кућа) била су три православна свештеника - Стеван Миладиновић, Аврам Гајновић и Кузма Георгијевић (Лабош, 52-53). Поређења ради, Кула је тада имала 251 кућу и 5 свештеника, а Врбас 243 куће и 7 свештеника. Стицајем друштвено-политичких околности дошло је до исељавања Срба из Куцуре па у XIX веку не налазимо података да у место долази православни свештеник, већ су се Богослужења одржавала у околним местима, а пре свега у Равном Селу, где се већина Срба из Куцуре иселила.

Године 1931. Вељко Стојановић и остали православни становници из Куцуре и Торже (данас Савино Село) покрећу иницијативу да се оснује самостална куцурско-торжанска црквена општина. Према високим одлукама Бачке епархијске конзисторије изборна бирачка скупштина православних Срба и Руса (Русине су тада називали Русинима) Куцуре, Торже и бановинског добра Косанчић одржана је 21. јуна 1931. године у Куцури. Од новостворене православне црквене општине очекивало се што боље обезбеђивање потреба верника, а пре свега подизање светог храма. Тако је за ту намену власник циглане из Новог Врбаса, Милованчев, даровао 200000 цигала.

У периоду између два светска рата међу Русинима-гркокатолицима јавља се снажан покрет који је имао за циљ “повратак на стару прадедовску веру”, тачније, на православље. Према документу Верозаконски прелази у периоду од 1930. до 1941. године са гркокатоличке вере на православну прешло је око 120 верника. Тако, на пример, 1930. године први записани су: Леона Макаји, Амалија Хромиш, Олга Шанта, Ђура Пљаскач, Јелена Пљаскач, Јаков Хромиш, Михајло Тамаш итд. Од православних свештеника из тог времена поменимо парохе о. Јована Вучерића, о. Јоана Виславског, о. Михајла Шарика. Председници црквених одбора православне цркве у том периоду били су: поштар Вељко Стојановић, о. Јован Вучерић, о. Јоан Виславски и Сима Стрибер. Кућу у којој се одржавао православни обред купили су православни Русини.

После Другог светског рата у Куцуру је долазило више свештеника из Врбаса. Они су, међутим, службу служили само краће време. Најдуже су службовали о. Будислав Деканић (1959-1976), о. Живица Нецин (1976-1988) и о. Божидар Шијачић (1988-2000). Према записницима са састанака Црквеног одбора председници одбора у том периоду били су: Сава Стефановић, Сима Стрибер, Евгеније Тимко, Миленко Павловић, Јован Бероња, Михајло Колесар. Позната су нам и имена активних парохијана Милана Бикицког, Душана Зоричића, Вељка Војновића, благајника Кирила Хорњака ст. и појца Ђуре Магоча.

С обзиром да је православна црквена општина имала само богомољу, верници су се почетком деведесетих година прихватили изградње православне цркве у Куцури. Епископ Епархије Бачке Иринеј Буловић је 1995. године посветио темеље будућег православног храма Успенију Богородице.

Богослужења се данас одржавају једном недељно. Данашњи свештеник о. Цветко Миливојевић долази из Врбаса сваке недеље. Црквени одбор чине: Миле Татић (председник), Илија Савић (благајник), Илија Васић, Милева Иван и Ђорђе Лалетић.

У православну парохију Куцуре данас је укључено 350 домаћинстава.

3.2. ГРКОКАТОЛИЧКА ПАРОХИЈА

После велике шизме 1054, Католичка црква је настојала вратити православне Русине под своје окриље, у Цркву на челу са римским папом као врховним поглаваром свих хришћана. То је остварено са две уније: Брестском (1596. године) и Ужгородском (1646. године), после којих су православни Русини постали горкокатолици или унијати.

У уговору о насељавању Русина у Куцуру 1763. године било је наглашено да се на територију Бачке могу доселити само Русини унијати, односно гркокатолици. Пошто на овим просторима није постојала гркокатоличка епископија, Русини који су се доселили са “Хорњице” (из горњих, североисточних крајева Хабзбуршке/Аустро-Угарске монархије) у погледу црквене јурисдикције припадали су Калочкој католичкој архиепископији (Рамач, 87). Крстурска и куцурска парохија ушле су у састав Крижевачке епархије 1777. године.

Већина аутора сматра да је прва гркокатоличка црква у Куцури изграђена 1765 (Цап, 9). Црква је била 10х4 хвати (1 хват = 1,89 м), исте величине као и прва изграђена крстурска црква. Изграђена је од набоја. У њу је могло да стане око 300 људи. Црква није имала торањ, него је место њега поред цркве саграђен од греда звоник, у коме је било само једно звоно које је тежило 90 фунти (50 кг) (Лабош, 250). Црква је посвећена Покрову Пресвете Богородице. Посветио ју је о. Штефан Ранић, представник калочког архиепископа.

У почетку су гркокатолички свештеници у Куцуру долазили из Крстура (Жирош, 154, помиње Димитрија Поповића), али су верници тражили свог свештеника и 1765. године из Крстура је премештен Осиф Кирда. Он је постављен за администратора парохије у Куцури. Администратор парохије је био до 1772. године, када је постављен Јанко Нађ (1778-1781).

Од 1766. године куцурска црква престаје бити филијала крстурске и постаје самостална. Матрикуле су се у Куцури почеле водити од 1778. године (чувају се у Mесној канцеларији). Нова гркокатоличка црква почела је да се гради 1792. године, за време пароха Луке Сташинског (1781-1803). Решење за градњу је издала царица Марија Терезија 1780. године, а 1786. године потврдио га је цар Јосиф II. Црква је грађена на трошак дворске Коморе. Иконостас, постављен 1813, сликао је познати српски сликар Арсеније Теодоровић. Након последњих радова, цркву је 1820. године посветио владика Константин Станић. Посвећена је Успенију Пресвете Богородице.

Пароха Сташинског је кратко време наследио о. Михајло Гадњански, дугогодишњи капелан. Од 1806. до 1835. године парох је био Јанко Радвањи, за време чијег је службовања, 1808. године, куцурска црквена општина потписала уговор са сомборским вајаром-иконоресцем Ј. Штајнхаузером да за две године направи иконостас и проповедаоницу.

На дужности пароха били су још: Ђура Шовш (1836-1871), Павел Вукић (1871-1877), Михајло Ујфалуши (1877-1902), Александар Абодић (1902-1906), Андреј Лабош мл. (1906-1920), Мирко Бојић (1920-1923), Ђура Биндас (1923-1933), Александар Абодић (1933-1942), Максимилијан Бујила (1942-1945), Силвестер Киш (1945-1950), Ђура Микловш (1950-1967), Силвестер Киш (1967-1973), Мирон Хирјовати (1973-1979) и Јулијан Хорњак Кухар (од 1979 до данас) (Цап, 151). Отац Хорњак Кухар је рођен 1929. године. За свештеника га је посветио кир Хавријил Букатко 1957. године.

Рад пароха Павла Вукића заслужује посебну пажњу. Он се побринуо за постављање новог крова и крста на цркву, за постављање пред цркву новог мермерног крста 1872. године, за оправљање парохијског дома и изградњу пратећих објеката. Уз то, парох Вукић је оставио рукописно дело “Историја парохије куцурске” (Хисторїя фары коцурскеи), које представља хронику догађаја у селу од досељења до 1872. године.

На молбу пароха Андреја Лабоша, а након одобрења владике Дионизија Њарадија, у Куцуру 1915. године долазе монахиње – сестре Служебнице. Дошло их је четири: Августина, Пахомија, Назарија и Софронија. Оне су реорганизовале молитвено друштво “Ружањец”, одржавале молитве зими, организовале девојачки хор, увеле служење молебана, а 1933. године су организовале Братство адорације, Братство светог часа и Братство блажене смрти. Поред духовних активности Сестре Служебнице су од самог почетка обављале и низ световних едукативних активности. Оне су училе жене Куцуре да пишу, читају, шију, везу и да одржавају домове. Сестре су дале и огроман допринос предшколском образовању (в. одељак 4.1). Дионизије Дорогхази Дадо је 1934. године сестрама завештао своју кућу, која је преуређена у манастир. За преуређење најзаслужније су сестре Софронија Рамач и касније (за фасаду) Ксенија Суботњицки. Године 1940. основан је Новицијат за сестре приправнице. Новицијат траје две и по године. Нови манастир је изграђен 1974. године, а 9. фебруара 1975. године посветио га је надвладика Хавријил Букатко. Капела у манастиру је посвећена св. мученику Јосафату. За изградњу новог манастира најзаслужније су Катарина Копчански и Вира Пап. У Куцури су дужи временски период службовале следеће сестре: Августина (настојатељица до 1923), Пахомија (настојатељица од 1923. до 1930), Назарија, Софронија Рамач (настојатељица од 1939), Богдана, Хризостома, Вира Гаргиљ, Стефанија, Василија Хорњак, Вењамина Боднарчук, Маргарета Салонтаји, Катарина Копчански (настојатељица у неколико наврата, око 15 година), Аурелија Колесар, Јосифа Чорњак, Јосафата Молнар, Дионизија Сакач, Јацинта Арва, Татјана Воротњак, Владимира Димијанчук, Ксенија Суботњицки, Еуфразија Бучко, Вира Пап (настојатељица у неколико наврата, око 15 година), Цецилија Суботњицки. Најмлађа сестра из Куцуре је Марија Дијана Олејар. Данас се у манастиру налазе четири сестре: Катарина Копчански, Вира Пап (води и веронауку), Јосифа Чорњак и Цецилија Суботњицки (води и веронауку и певање за време литургије). Тренутно је у Новицијату 9 искушеница и 6 приправница, а 7 јуниоратица се припрема за вечни завет.

Од капелана издвајамо о. Кирила Мудрог, који је у Куцури службовао скоро четири деценије (1947-1986) (само годину дана, 1984. године, на месту капелана био је садашњи свештеник у Петровцима о. Владимир Магоч). Данашњи капелан о. Владислав Варга (од 1986. до данас) је, поред редовних свештеничких активности, оживео рад са младима, допринео организовању црквеног хора и низа приредби за веће хришћанске празнике, начинио је куцурску парохију центром за хуманитарну организацију “Каритас” за гркокатолике у СРЈ и др.

Црквени одбори су увек били од велике помоћи својим душпастирима и парохијанима. Садашњи Црквени одбор, изабран 1987. године, у саставу Силвестер Мали (председник), Шанта Свјатослав (први секретар), Владимир Сендерак (други секретар), Јанко Фејса (тутор цркве), Павле Фејса (благајник), Јаков Дротар (тутор зграда), Јулијан Губаш (тутор гробља), Никола Ујфалуши, Владимир Цап, Кирил Салонтаји, Јулијан Цап, Еуген Чордаш, Силвестер Копчански, Јаков Вадаски, Иринеј Папуга и Иринеј Боднар остаће запамћен по изузетним резултатима и несебичном залагању. Од бројних активности и акција овог Црквеног одбора поменимо изградњу и уређење сале у црквеној порти у част 1000-годишњице покрштавања Русина и 200-годишњице цркве (посветио ју је кир Славомир Микловш 28. августа 1992), позлаћивање крста на цркви, оправку сата на торњу, поправку крова цркве и подешавање сата на аутоматско звоњење. Као пројекат од посебног значаја, започет поводом Јубилеја 2000, је изградња новог парохијалног дома. Темеље Парохијалног дома посветио је владика Славомир Микловш 8. маја 1998. године. Дом је покривен у октобру 2000. године. Мајсторске радове је извео Јулијан Зупко. За добро парохије несебично раде и дугогодишњи појац Владимир Арваји, црквењак Дионизиј Цап и звонар Михајло Намачински.

Гркокатоличка парохија данас броји 2752 верника.

Куцуранима је посебна част што у Лондону имају кир Августина Хорњака (рођен 1919; титулу доктора канонског права стекао је 1947), а у Риму професора на Папском источном институту и Папском грегоријанском универзитету о. Јакова Кулићa (рођен 1953; титулу доктора теолошких наука стекао је 1986) (в. и поглавље 6, Наука).

3.3. RIMOKATOLIČKA CRKVA U KUCURI

U crkvenim dokumentima ime naselja piše se na više načina, i to: Kucura, Kuczura, Kutzura, Kuczora, Kucora. Većina stanovnika je rusinske nacionalnosti i grkokatoličke vjere, no jedan izvjestan broj je mađarske i hrvatske nacionalnosti i rimokatoličke vjere. U naselju žive i stanovnici drugih nacionalnosti i vjeroispovijesti. Povijest naselja ukratko se može sažeti u sljedećem:

"Već turski tefteri spominju naselje u bačkoj nahiji 1590-e godine sa 18 porezničkih kuća. Nakon turskog vremena, iza 1715-e bilo je samo petero koji su plaćali porez, no 1717. već su plaćali 300 forinti poreza. Administrator kraljevske komore Redl 15. maja 1763. javlja da je opunomoćio Kiss Petra, slobodnjaka iz Krstura, da iz sjevernih županija Mađarske pozove 150 obitelji grkokatolika Rusina i da ih povede u Kuczuru u cilju naseljavanja mjesta. Poradi lakšeg opstanka dobijaju i pustaru Stub. Godine 1765-e 41, 1767-e 42 obitelji se nastanilo u naselju. Stari pečat Kuczure je iz godine 1771-e. (...) Augsburško-evangelistička matična crkva je osnovana 1811 godine. Sadašnja je crkva sagrađena 1861-e godine, a molitveni dom Reformatske crkve 1896-e. Po popisu iz 1900-e godine u Kucuri je bilo 4090 duša u 812 kuća. Po materinskom jeziku: 528 Mađara, 1131 Njemac, 11 Slovaka, 2387 Rusina, 32 Srba. Po vjeroispovijesti: 531 rimokatolik, 2400 grkokatolika, 14 pravoslavaca, 1008 augzburško- evangelističke vjeroispovijesti, 110 reformatskih kršćana, 26 izrelita. Zemlje u ataru je 9886 kat. jutra. Od toga naselje posjeduje 782 kat. jutra. Žitelji imaju tri čitalačka kružoka i jedno pogrebničko društvo". (Borovszky, 102)

Rimokatolička crkva i župa. Prije osnivanja rimokatoličke župe, ovo područje je pripadalo župi Oker (danas: Zmajevo). Tamošnji dušobrižnici opskrbljivali su i ovđašnje vjernike. Samostalna župa je osnovana 1815-e godine, a godine 1859-e sagrađena je župna crkva od tvrdog materijala, u čast Svih svetih.

Počevši od 1815-e stalno je nastanjen u mjestu rimokatolički dušobrižnik, no od godine 1993-e, od smrti vlč. g. Lukić Aleksandra, župa se opskrbljuje iz Kule. Imena župnika i administratora su sljedeća:

1.	Zomborcsevits Mark, adm.	1815 - 1822
2.	Haraszti József, adm.	1822 - 1833
3.	Lipperth Ignác, adm.	1833 - 1837
4.	Császár Mihály, adm.	1837 - 1846 *)
5.	Hoffmann Sebestyén, adm.	1846 - 1858
6.	Sándor József, adm.	1858 - 1861
7.	Lendvay János, župnik	1861 - 1885
8.	Kalmár György	1885 - 1902
9.	Odry Lajos	1902 - 1914
10.	Vándor Antal	1914 - 1916
11.	Szabó Árpád	1916 - 1920
12.	Berecz Kálmán	1920 - 1922
13.	Rogiener Gyula	1922 - 1938
	- Tittl György, vrbaški dušobrižnik
	- Léh Ferenc
14.	Vlaovits Jakab	1938 - 1947
	- Tarján Lerch Imre, župnik u Vrbasu	1947. V 17 - 1947. X 15.
15.	Würtz Ferenc, župnik, dekan	1947 - 1959
16.	Prćić Stjepan, župnik	1960 - 1968
	- Huzsvár László	1968. X 16 - 1969. III 1.
17.	Belvoncsik Jgl. Mihály	1969 - 1976
18.	Rasztovácz Pál	1976 - 1982
19.	Lukić Aleksandar	1982 - 1993. IV 3.
20.	Juhász György, adm, župnik kulski, dekan	1993 -

Opaska: *) Župnik Rogiener Gyula u svom izvještaju za biskupiju iz godine 1935-e spominje jednog redovnika imenom Varga Gaudens kao administratora u Kucuri godine 1846.

Prije nego što se župa oformila, Mađari su se već 1800. pobrinuli da se njihova djeca školuju. Primljen je učitelj Hermecz Lőrinc. Njegov nasljednik Máté János dobio je zemlju veličine pola placa. Zatim su slijedili učitelji i ujedno kantori: Barta József, Fehérváry Péter, Szikora Péter, Greiner József, Kvanduk János, Rack Károly, Höfflich Mátyás. Škola koju je podigla rimokatolička crkva sagrađena je 1832-e od naboja zemlje, s krovom od trske, na teritoriju odmah do crkve. Od godine 1935-e škola je državnog karaktera, mađarsko odjeljenje je zatvoreno, i od onog vremena djeca školskog uzrasta dijelom idu u rusinsko, a dijelom u srpsko odjeljenje škole - piše župnik Rogiener Gyula u svom izvještaju godine 1935-e. Zatim slijede učitelji, koji su vršili samo kantorsku dužnost: Nagy, Károlyi N., Olinger N., Végel N., Rácz Szabó László, Tóbiás Nándor, Juhász Lajos, Németh István, Szabó Szabados Márton, Pénovác Mária, Tüski Margit, i sada Mezei Mária.

Crkva, koja je sagradjena 1859-e, nakon deset godina produžena je i sagrađen je toranj. Osnovni podaci veličine crkve: dužina 24,50 m, širina 7,80 m, unutrašnja visina 10 m, visina tornja 29 m Renoviranje crkve se obavljalo dva puta kada je molovana unutrašnjost crkve: godine 1938-e i zatim 1977. godine, za vrijeme župnika Rasztovacz Pavla.

Kaločki nadbiskup Császka György (*Nyitraszerdahely, 1826 - +Kalocsa, 1904) darоvao je crkvi zvono od 430 kg. No za vrijeme I svjetskog rata od četiri zvona, koliko je crkva imala, tri je uzela ondašnja državna vlast za ratne potrebe, za izlijevanje topovskih taneta. Najstarije zvono je izliveno 1831-e u radionici Eberhard Henrika u Pešti u čast Presvetoga Trojstva. Nakon rata jedno zvono su Kucurani svojim sredstvima kupili (izliveno je u livnici Ferrum u Subotici godine 1923 g.), jedno zvono su darovali Kucurani Mađari koji su se iselili u Ameriku, a treće zvono su darovali Findrik Mihály i supruga Böszörményi Melánia te Findrik András i supruga Procsi Anna (također izliveno u Subotici u livnici Ferrum, godine 1924). Peto zvono nalazi se na groblju ispred kapele i na mađarskom jeziku ima sljedeći natpis: “Kucurskoj Rimokatoličkoj crkvenoj općini daruje Laboš Oskar Endre, apotekar - Titel 1928”. I na latinskom jeziku: “Mortuos plango!” - tj.: “Mrtve oplakujem!”.

Nekoć je zvono trebalo ručno potegnuti, a sada je već elektrificirano i ima automatske komande. Sadašnji zvonar je Ábrahámi György, koji ovu službu obavlja od 1952-e godine.

Kaločki nadbiskup Haynald Lajos (*Szécsény, 1816 - ⁺Kalocsa, 1891) darivao je jedne lijepe orgulje, čiji su osnovni podaci: Orgulje je sagradio Angster József g. 1888, op. 119 (Pécs - Pečuh), mehaničkog sistema, ima 6 registara: manual: 1) principal 8', 2) bourdon 8', 3) flauta 4', 4) principal 4', 5) mixtura 3 fach 2 2/3'; pedal: 6) subbas 16'.

Crkva je posvećena Svima svetima, što prikazuje slika iznad glavnog oltara koju je naslikao bečki kipar i slikar Dobiyaschofski Franz (rođen u Beču 1818, umro u Beču 1867) god. 1860-e.

Molovanje crkve je urađeno 1938, te 1977-e godine. Potonje renoviranje obavio je moler i dekorater Horváth Lajos iz Bečeja, koji je obogatio crkvu s jednom freskom sv. Stjepana kralja, no od onog vremena slika je jako oštećena zbog vlažnosti zidova crkve.

Prigodom renoviranja crkve svetište je preuređeno prema uputama II vatikanskog sabora. Postavljen je novi oltarski stol, stalak za čitanje, obnovljena je rasvјeta, obnovljeni prozori, podovi su popločani mramorom.

Crkva ima dva bojadisana prozora, vitraja: lijevi predstavlja Srce Isusovo, a desni Srce Žalosne Gospe. Oba prozora darovao je Findrik Andras i njegova supruga Ilona (rođ. Doroghazi) godine 1907-e.

Zgrada parohije nekoć je stajala nasuprot crkve, no s jedne strane je postala jako trošna zbog vlage u zidovima, a s druge strane je prostor bio potreban novoj školi u izgradnji, pa su zgrada i plac kupljeni od rimokatoličke crkve, te ujedno je vraćena u vlasništvo crkve stara zgrada, nekoć škole rimokatiličke crkve, i na tom prostoru 1980/81 sagrađen je novi župni dom.

Matične knjige se vode od godine 1815-e, no sada u arhivu župe čuvaju se sljedeće knjige: Matična knjiga krštenih - od god. 1925-e; Matična knjiga vjenčanih - od god. 1910-e; Matična knjiga umrlih - od godine 1925-e. Prijašnje knjige su prenesene u Matični ured Opštine, odnosno Mjesne zajednice Kucure.

Godine 1912/13-e sagrađena je na rimokatoličkom groblju kapela koja posvećena u čast Srcu Isusovu. U kripti kapele sahranjeni su: Szakácsy Sándor, notar kucurski, rođen 1869-e, umro 1912-e. Ova kapela je sagrađena velikim dijelom po njegovoj darežljivosti - stoji na nadgrobnoj ploči u kripti kapele. Tu je sahranjena i udovica Böszörményi Jánosa, rođ. Ivan Mária (*1884 - ⁺1959); Pollich Johanna Rosalia (*1936 - ⁺1939); Fejsa Jelena, rođ. Džudžar (*1906 - ⁺1978); Findrik Andras (*1844 - ⁺1935) "za vrijeme života plemeniti dobročinitelj crkve i obnovitelj ove kapele" - stoji na nadgrobnoj ploči u kripti kapele. U ovoj kapeli je sahranjen nekadašnji rimokatolički župnik ovog mjesta vlč. Belvoncsik Mihael.

Od nekadašnjih rimokatoličkih dušobrižnika na teritoriju ovog groblja sahranjen je župnik Rogiener Gyula, Lendvay János u blizini kapele, te još jedan od bivših dušobrižnika, no ne zna se ni ime, ni mjesto gdje je sahranjen.

Što se tiče broja vjernika ovakvo je stanje: 1833-e rimokatolik vjernika je 695, grkokatolika 3157, kršćana augzburške konfesije (evangelika) 721, helvetske konfesije 5, i pripadnika izraelske konfesije 15 - po Šematizmu iz 1833. godine. Po popisu iz godine 1981-e u Kucuri žive 433 osobe koje su se izjasnile da su Mađari, a 1991-e godine broj Mađara iznosio je 369. Znatan broj rimokatolika je upravo mađarske nacionalnosti. Pretpostavlja se da je od tog vremena broj ovdašnjih rimokatoličkih vjernika dalje opadao.

Početkom 1800-e godine župi u Kucuri kao filijala pripada Deszpot-Szent-Iván (danas Despotovo), tu je broj rimokatolika bio 41, te selo Torzsa (danas: Savino Selo), koje je imalo 79 vjernika istih godina. Od 1935-e godine vjerska zajednica u Savinom Selu podignuta je na rang vikarije, što znači da ima svoje određene granice, vlastite matične knjige i zasebno računovodstvo. Od 1968-e godine proglašena je župom, no samostalnog, u selu prebivajućeg župnika ova vikarija nikada nije imala. Molitveni dom u Savinom Selu je 20 m dužine, 8 m širine i 5.5 m visine. Zgrada je blagoslovljena 1940-e godine u čast Presvetog Srca Isusova. Kapela i zgrada domara nalaze se u glavnoj ulici mjesta. Matične knjige se vode od godine 1936-e, a nalaze se a župnoj kući u Kucuri. U dvorištu crkve nalazi se gvozdeni zvonik sa dva zvona. Molitveni dom, odnosno kapela je zajedničko mjesto okupljanja vjernika i rimokatolika, a također i grkokatolika.

3.4. ЕVАNGELISTIČKA I REFORMATSKA CRKVA

Аugzburško-еvаngеlistička crkvena opština u Kucuri osnovana je 1811. godine. Do te godine bila je filijala crkvene opštine u Kiškiru (Bačko Dobro Polje). Kao prvi sveštenik pominje se Nađ Jozef. Na mestu kuće, koja je služila kao škola, 1818. godine napravljeni su: crkvica, stan za učitelja i škola. Za crkvicu je nabavljeno zvono teško 140 funti (1 funta je iznosila oko 0,5 kg) na kome je pisalo: “Na slavu Boga - evangelistička opština u Kucuri 1818. godine”. Od 1843. do 1844. godine izgrađen je parohijalni dom. U prvoj polovini XIX veka sveštenici su bili: Košina Mihalj (1814-1821), Borovski Samuel (1821-1823), Makonji Pal (1824-1846), Esenski Đerđ (1826-1827) i Glavač Đerđ (?-1836). Crkvicu su koristili vernici obe veroispovesti (i evangelističke i reformatske). 1837. godine reformati su osnovali filijalе Toržanske reformatske crkvene opštine.

Pošto je crkvica bila tesna i vlažna, crkvena opština je započela gradnju nove crkve. Crkvu je u gotskom stilu izgradio Fešer Ferdinand iz Apatina. Kamen-temeljac je postavljen 10. maja 1860, a crkva je posvećena 1861. Dužina crkve je bila 13,5 hvati, širina 5 hvati, a visina zidova 5,5 hvati. Na toranj je postavljen pozlaćeni krst, a na vrh krova pozlaćena zvezda. Crkva je izgrađena za vreme službovanja paroha Štur Danijela, koji je za svoj dugogodišnji rad odlikovan zlatnim ordenom za zasluge sa krunom. 1861. godine su od dobrovoljnih priloga vernika kupljene orgulje.

U drugoj polovini XIX veka u toranj je dva puta udario grom (1862 i 1893). 1894. godine napravljen je nov toranj, obložen bakrom i opremljen gromobranom. Do kraja XIX veka većina svešтenika su bili Mađari ili Slovaci (evangelističke vere).

Prema popisu iz 1840. godine evangelika je bilo 586, a reformata 7 (grkokatolika 3757, rimokatolika 758, pravoslavaca 6). Prema popisu iz 1900. godine evangelika je bilo 1008, а reformata 110 (grkokatolika 2400, rimokatolika 531). Bilo je samo nekoliko Nemaca katolika (na početku XX veka 5).

Crkva je srušena 1972. godine. Zvona su preneta u Evangelističko-luteransku crkvu u Vrbasu. U toj crkvi se i danas održava obred za Nemce cele vrbaške opštine. 2000. godine je npr. posle 15-tak godina sklopljen jedan brak, i to brak između Kucuranke Hornjak Nataše i Blumenšajn Danijela.

3.5. ОСТАЛЕ ВЕРОИСПОВЕСТИ

У XIX веку и на почетку XX века у Куцури је било и верника јудејистичке вероисповести. Према документима, 1840. године је нпр. у Куцури живео 31 Јевреј, а 1900. године живела су 26 Јевреја. На почетку ХХ века у документима се од породица Мојсијеве вере или израелита наводе нпр. породице Акерман Самуела, Хегедиш Александра (трговца), Штраус Јозе, Јакоба (трговца платном), као и удовица Лепорт (такође је трговала платном). Јеврејско гробље било је поред локације на којој је данас Новаков салаш.

Протестантско-еванђеоска црква Југославије са седиштем у Новом Саду у Куцури је филијалу основала тек крајем 1990-тих година. Црквена филијала данас броји око 70 верника. Службу служи пастор Долић Небојша из Новог Сада. Председник Старешинства цркве је пастор Долић Небојша, а чланови су: Суботин Александар, Весна Шошкић, Савић Верица и Арх Милица.

Аутори текста: Савић Илија (Православна парохија), Камењицки Никола (Православна парохија између два светска рата), др Фејса Михајло (Гркокатоличка парохија), o. György Juhász (Rimokatolička parohija) i Lar Robert (Еvangelistička i reformatska crkva). Информатори: Татић Миле, о. Варга Владислав, ш. Пап Вира, Ábrahámi György, Mádi János, Torma Károly, Ábrahámi Ilona (rođ. Nagyfejű), Nagyfejű Marija (rođ. Iván), Varga Pál и Суботин Александар.

Литература: A Pallas Nagy Lexikona, Pallas Irodalmi és Nyomdai Részvénytársaság, Budapest, 1893, V svezak, str. 383; Arhiv Subotičke biskupije i Rk. župnog ureda u Kucuri; Borovszky dr Samu (uređivač), Bács-Bodrog vármegye, Országos Monográfia Társaság, Budapest, I sv., str. 102; Вукич Павел, “Зос кроники Коцура” Руски календар за южнославянских Русинох на прости 1923., РНПД, Руски Керестур, 1922, 70-77; Gavrilović dr Slavko, “Rusini u Bačkoj i Sremu od sredine XVIII do sredine XIX veka”, Godišnjak Društva istoričara Vojvodine, Novi Sad, 1977, 153-215; Лабош др Федор, История Русинох Бачкей, Сриму и Славониї 1745-1918, Союз Русинох и Українцох, Вуковар, 1979, б. 303; Magyar Katolikus Lexikon, Szent István Társulat, Budapest, II sv., str. 383; Magyar Katolikus Lexikon, Szent István Társulat, Budapest, IV sv., str. 661; Magyarok a vajdasági helységekben (Na temelju podataka Pokrajinskog statističkog zavoda), in: A Magyar Szó 1992. évi Naptára, Újvidék, Forum Nyomda, str. 67-79; Miocs József, A szabadkai Egyházmegye orogonái, Subotica, 2000, str. 62-63; Lahr Robert, Heimat zwischen Donau und Theiss, Druck und Verlag Notthhaft, Massing-Rott, 1976, 89; Олеяров Д. Николай, Исторія русского народу, КПСРЮ, Нови Сад, 1934, б. 143; Рамач др Янко, Привредни и дружтвени живот Руснацох у Южней Бачкей 1745-1848, Руске слово, Нови Сад, 1990, б. 191; Schematismus cleri archidoecesis colocensis et bacsiensis ad annum Christi 1942, Editio Ordinariatus Colocensis, Colocae (Kalocsa), str. 120; Schematismus primus Dioecesis Suboticanae ad annum Domini 1968 qui est annus fundationis Dioecesis, Subotica, 1968, str. 98; Schematismus venerabilis cleri colocensis et bacsiensis ad annum Christi MDCCCXXXIII, Pestini, Typis Trattner - Károlyianis, str. 103; Цап М. Микола, Церква и школа у Коцуре, Грекокатолїцка парохия св. Павла и Петра, Нови Сад,1996, б. 160; Жирош Мирон, Бачванско-сримски Руснаци дома и у швеце 1745-1991, I-II, Грекокатолїцка парохия св. Павла и Петра, Нови Сад, 1-495; 1-515.