|
СЕОБА
Пусто ли ћеш бити, Невесиње равно,
Расадниче Српства колијевко лава!
Пусто, јер се, ето, сели племе славно, -
А наша будућност, где је она? - Спава ...
Вјеровасмо у њу ко у Свети ћивот
Василија Светог што клонуле снажи;
Вјеровасмо у њу ко у вјечни живот -
Вјерујући у вас, о орлови наши!
А сад вјера наша умире и гасне,
Мутно око гледа у небо без зрака ...
Пред иконом плачу јавор-гусле јасне,
Јер остаде земља без својих јунака ...
Браћо, зар вас душа нимало не боли?
Зар вам није жао ових поља равних,
Гдје се једно море наше крви проли
И гдје леже кости отаца нам славних?
Зар вам није жао, на огњишту оном
Гдје вас огањ гријо, што ће туђин бити,
што ће наше горе погребнијем звоном
Одјекнути тужно, а ми сузе лити?
Ил' не знате да је издајство јунаку
Оставити земљу гдје га мајка роди,
Оставити брата, без снаге, у мраку,
С невољама дугим да сам борбу води?
О, не дајте, Срби, да Вукова љага
Окаља вам образ чист ко сунце с неба!
Не идите, браћо, од роднога прага,
Јер мученој земљи мученика треба ...
Треба мушке снаге и витешких рука;
Треба Обилића и слободних лава;
Треба ваше смрти и вашијех мука,
Јер, тамо далеко, наша зора спава ...
(1902.)
|
|
|
