1          2          3

EX PONTO (ДЕЛОВИ)

         
     Ја знам добро колико су жене јадне у својој ситничавости и похлепи, таштини и лажи.
             Знам колико је јадна и плитка превејаност блуднице, али нема тако покварене жене код које неће, након дужег разговора - пошто прохуји бура лажи и уљепшавања за које она мисли да је дужна рећи их - бљеснути трачак повјерљивости и истинског осјећања.
             С мушкарцима је већином обрнуто. Како је често да се упознајемо и мислимо: ево новог пријатеља, а већ након дан друговања зја гладно ја и комична, одурна себичност.    НА ПОЧЕТАК

 

      
  Кога ли љуби сада она млада жена? Она млада жена коју сам нашао једног љета лијепу и недозрелу од шеснаест година, пролази - Бог зна зашто - јутрос мојим сјећањем.
              Кога љуби сада она млада жена?
              Једном сам на малоруској равни нашао црвен и крупан цвијет: његова сочна чашка, кратка цвата, нудила је, у широко раствореним латицама, своје надрасле прашнике свим вјетровима.
              Кога љуби сада она млада жена?
              Никад није било између нас ријечи (ја сам тешко и разумјевао њен језик) и наш однос није имао никад одређеног имена. Под звијездама сам је љубио до умора и до поноћи сам лежао на трави, с главом у њеном крилу.
              То је била жена створена за љубав и предавала се нијема од страсти и сузних очију, шапћући испрекидане ријечи о вјерности.
               Кога ли сада љуби она млада жена?    НА ПОЧЕТАК

 

            
    Ја презирем бљесак господства и лажни пјеснички стих, окрећем главу од оних којима је добро и у којима душа шути.
            Сиротињу ја волим и сиромаштво славим и оне који имају тихе, чедне радости, и наду у патњи.
            Тебе, блиједа лијепа дјевојко, која шијеш без престанка цио дан и пола ноћи још у сијени бијелих завјеса   и надаш се ведро срећи, коју ће ти Бог послати за твоју љепоту, за вјерност и дуго самотовање.
            Тебе, крупни погнути тежаче, који у мирним очима носиш по цео дан одраз бескрајних тамносмеђих бразда и под тешким плавим брком истинољубива уста у којима су једноставне ријечи, који, пошто си се нарадио, са сутоном заједно и с уморним воловима стижеш кући и, док ти млађи полијевају на руке, осећаш како сва загријана прољетна земља бије ритмом твоје здраве крви и имаш, док се одмараш, под орахом у авлији, топло и широко осјећање свршена рада. ...
                И све, све вас, који радите и зној отирете и муку мучите и свој хљеб једете, све вас, непознати раденици, који поносно пролазите свијетом и часно и смијело проносите својим рукама своје животе.     НА ПОЧЕТАК