|
КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ
Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жути доле веће пада,
Зеленога више ја никада
Видет' нећу !
Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено !
Дође доба да идем у гроба.
Збогом житку, мој прелепи санче !
Збогом зоро, збогом, бели данче !
Збогом, свете, некадањи рају. -
Ја сад морам другом ићи крају !
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко, -
Слушо грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
твојој реци и твојем извору, -
Мог живота вир је на увиру !
О, песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади' !
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
Да обасјам сунчаним лучама ...
Дуга била, па се изгубила,
звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огријало
И оно је са неба ми пало !
Све нестаде што вам дати справља' -
У траљама отац вас оставља.
|
|
|
