О СЛАВЉЕЊУ СТАРОЗАВЕТНЕ СУБОТЕ

       Адвентисти слављење старозаветне суботе и одбацивање недеље истичу као свој најважнији аргумент и доказ да су они једина права Христова Црква.

       Најпре, да кажемо, да њихов оснивач Вилијем Милер није био суботар и да се празновање суботе уводи тек са Јеврејком Рахиљом Престон и са њиховом "пророчицом" Хеленом Вајт.

       Међутим, субота је јеврејски празник и она се слави као успомена на излазак Јевреја из Мисира. То се јасно види из сведећих речи, из Светог Писма:

       У Старом Завету, 2. књига Мојсијева (31,13) стоји: "А ти кажи синовима Израиљевијем и реци: али суботе моје чувајте јер је знак између мене и вас од кољена до кољена, да знате да сам ја Господ који вас посвећујем".

       Значи, то је заповест Јеврејима и никоме више. То се јасно види и из Јеванђеља по Јовану (5,1-9), где је описано како је Христос у суботу исцелио болесника у бањи Витезди. Та пета глава почиње стиховима: "А потом бјеше празник Јеврејски, и изиђе Исус у Јерусалим". Значи да је и сам Христос делао суботом.

       А да је Господ заповедио Јеврејима да празнују суботу као сећање на дан када их је извео из мисирског ропства, доказ су и стихови из 5.-те књиге Мојсијеве (5,15) - "И памти да си био роб у земљи Мисирској, и Господ Бог твој изведе те оданде руком кријепком и мишицом подигнутом. Зато ти је Господ Бог твој заповједио да светкујеш дан од одмора".

       Стари Завет и закон су, како каже Свети апостол Петар "сенка новозаветне стварности" (2. Кор. 3,11) и (Кол. 2,17), нешто што ће проћи и бити замењено Новим Заветом. Чак и пророк Осија прориче укидање суботе и свих старозаветних празника (2,11): "И укинућу сваку радост њезину, светковине њезине, младине њезине и суботе њезине и све празнике њезине"

       Свети апостол Павле у посланици Колошанима каже: "Да вас дакле нико не осуђује за јело или за пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе. Које је све било сијен од онога што шћаше да дође, и тијело је Христово", (Кол. 2, 16-17).

О томе да су закони старога завета прошлост, па и празновање суботе имамо обиље доказа. Свети апостол Лука каже: "Закон и пророци су до Јована; одселе се Царство Божије проповиједа Јеванђељем, и сваки наваљује да уђе у њега", (Лк. 16, 16). Исто то каже и Свети апостол Матеј: "Јер су сви пророци и закон прорицали до Јована", (Мт. 11, 13). Свети апостол Марко каже: "И говораше им (Исус): субота је начињена човјека ради, а није човијек суботе ради", (Мр. 2, 27). А Свети апостол Павле каже: "Тако нам закон би чувар до Христа, да се вјером оправдамо. А кад дође вјера, већ нијесмо под чуваром", (Гал. 3, 24-25).

       Господ Исус Христос нам је показао који је дан Његов. Јевреји су га прогањали што им је кварио суботу, а Он је у суботу мртав лежао у гробу, а у недељу васкрсао и донео спасење целом роду људском. Лако је закључити да је недеља као дан васкрсења неупоредиво важнија од успомене на излазак Јевреја из Египта. Слављење недеље није новијег датума, јер оно потиче још од апостола: "А у први дан недјеље, кад се сабраше ученици да ломе хљеб, говораше им Павле ...", (Дела 20, 7-8). Субота је добила онај значај који јој и припада: она претходи недељи, као што Стари Завет претходи Новом, као што закон претходи љубави и благодати.

       Православни нису престали са поштовањем суботе - на одговарајући начин: Богослужења су другачија, забрањен је пост, клечање .

  | Назад |