Pustinju u noći ne uznemiravaju ni boja ni kretanje. Ona je, prosto, splet peska, stenja
i zvezda; uz to i friz, i slikar Mone, jednostavna, nepromenljiva. Ona unosi mir u
čoveka, u ovom dobu kada tako malo drugih stvari izgledaju stabilne: naš sređeni svemir
dvadesetog veka već odavno se raspao u splet neutronskih galaksija,
"sudarajućih" crnih rupa, posuvraćenog vremena, i Bog zna čega sve još.
Pustinjsko tlo je čvrsto pod nogama. Predvidljivo. Očigledna suprotnost kvantnoj
mehanici koja prikazuje kosmos nalik na živi pesak u kome se zakoni fizike mešaju s
Platonom.
Tik iznad linije obzorja svetlucali su u, blistavom paru, Sirius i Prokion, čuvajući
svoje tajne. U ovo doba godine pustinjski potočići su već isušeni i mračne senke
njihovih korita brazdaju pejzaž. Mesec je bio u drugoj četvrti. Iza upravne zgrade
ocrtavale su se parabole oivičene srebrom.
Moja katedrala.
Moj Stounhendž.
(Džek Mekdevit: TAJANSTVENA PORUKA)
|
