Intervju #1

"POP-ROCK"; 7. mart 1990.
piše Zoran Trbović

- Kako se miriš sa činjenicom da si postao zvezda?

- Pa malo je neprijatno jer ne možes više da radiš šta hoćeš, Ijudi te sve češće maltretiraju. Ne mogu da se pomirim sa tim uveličavanjem na svim mogućim poljima, vremenom koje provedeš u razgovoru sa Ijudima koji te zovu bez ikakvog razloga i hoće da čuju samo tračeve. To može da bude vrlo neprijatno.

- Kao vanredno kvalitetan pevač, moraš biti svestan svoje snage. Da li te u tom smislu prožima neko posebno osećanje?

- Ne, ništa posebno Sve je to normalno ali čovek teško može da se pomiri s tim da izgubi svoju slobodu. Međutim, kod mene to još nije u tolikim razmerama da bi predstavljalo veliki problem.

- Šta misliš, kako se vaša muzika i tekstovi odnose prema generaciji kojoj se obraćate?

- Ovako mi smo mala grupa gorkih Ijudi, koja je propustila mnogo stvari u životu i delimično je kriva zbog toga, delimično nije. Mi smo u poziciji da nešto kažemo zbog toga što će to da se pušta na radiju, na televiziji, izaći će ploča, Ijudi će staviti tu ploču na gramofon, kasetu u kasetofon i slušati napredne misli, a to je, u stvari, i izazov i odgovornost. Zbog toga volim da kažem da EKV nije u jurnjavi za što većim brojem tih Ijudi, mi radimo jednostavno ono što nam se u određenom trenutku dopada. Međutim, mi definitivno živimo potpuno istim životom kojim živi jako puno Ijudi u ovoj zemlji i, na neki način, govorimo ono što naša generacija želi da kaže. To može da bude dosta uvijeno, netipično, indirektno, što znači da nismo Ijudi koji bi izašli na ulicu, pričali unosili se drugim Ijudima u lice. Mi imamo neku drugu vrstu mentaliteta, osećaja za etiku, estetiku, i izabrali smo ovaj način da govorimo ono što želimo. E, sad. da li je to što je u nama došlo pre no što smo počeli da sviramo, ili posle, kada smo postaili grupa, to je pitanje toga što smo mi muzičari, što jako volimo muziku i što je muzika nešto što nas jako okupira, u svakom trenutku. To je jedna forma koja nam dopušta da neke stvari kažemo indirektno, da napravimo od njih neku vrstu definitivne estetike, a način na koji to govorimo zavisi od tog osećanja jake Ijubavi prema muzici. Jednostavnije rečeno, ne želimo ni da pokvarimo muziku time što ćemo u prvi plan gurnuti tekst, niti želimo da pokvarimo tekst time što ćemo u prvi plan da gurnemo muziku. Pokušavamo da pronademo neki balans.

- Imam utisak da vam je do sada uspevalo.

- Pa, manje ili više. To isto može da se kaže i u pozorištu, i na filmu, all ovo je najjednostavniji način.

Zajednica specifičnih individua

- Po zakonu šou-biznisa, u drugim bendovima uvek postoji čovek koji je eksponiran ispred ostalih članova. EKV je, čini se, homogena celina, svi ste unutra, nema lidera.

- Mi nismo hteli da se odreknemo nečega što se zove ideja. Nismo hteli da se odreknemo različitosti mnogih ideja koje se pojavljuju kod raznih članova benda. Ukoliko neko donese pesmu, to ne znači da će ona ostati u obliku u kojem ju je on doneo. Svako ima prava.da menja i dodaje nešto svoje.

- Da ti je to dobro ill loše?

- Mislim da je dobro. Na taj način muzika može samo da dobije. U svakom slučaju, ne može nešto da se izgubi. Mi smo Ijudi koji verujemo u muzički ukus onog drugog. Ako napraviš nešto što se zove pesma i voliš to što si napravio, neko ko je tvoj prijatelj, radi s tobom već dugo vremena i veruješ mu, neće da pokvari tvoju ideju, može samo da je učini boljom. Na taj način dosta toga uradili smo zajedno. Ima stvari koje su kompletno Bojanove, Margitine ili moje, ali u većini pesama svi zajedno smo učestvovali u njihovom stvaranju.

- Na taj način možda ste teže razumljivi medijima. Znaš i sam kako to ide... Ako hoćeš da vidiš kako funkcioniše Bijelo dugme, zoveš Gorana Bregovića, drugi, praktično, nemaju pravo glasa. To je kod vas pozitivno, i sa Ijudske i sa kreativne strane.

- Verovatno bi bilo jednostavnije da je tako, ali ja mislim da to nije dobro.

- EKV je zajednica specifičnih individua - Margite, Bojana i tebe?

- Tu se radi samo o poverenju, o suzbijanju ega. Ako imaš pored sebe još par Ijudi koji su jednako talentovani i i imaju šta da kažu , i ako im ne dozvolip da to kažu u muzici koju zajedno pravite, to onda znači da to više nije taj bend, to si onda ti sam. To nije dobro, mislim da je stvar mnogo vrednija ako izade iz zajedničkog rada. Nekoliko pari ušiju bolje čuje od samo jednog.

- Kod vas vlada neka vrsta muzičkog komunizma?

- Nas prati neko vreme inkubacije. Pojavi se ideja i bend krene nekim malo drugačijim putem, napravi potpuno nove pesme koje povuku sve nabolje. Onda se, odjednom, pojavi rupa, jer se svi zamore od frke i pesama i normalno je da se javi neka vrsta krize. Međutim, ako neko od nas zakaže, pojaviće se neko drugi sa svojim idejama.

- Možeš li da objasniš svoj talenat?

- Ne verujem u to da postoje Ijudi koji nisu u stanju ništa da naprave, koji nisu talentovani. Mislim da samo postoje Ijudi koji su otkrili mehanizam pravljenja stvari i Ijudi koji to nisu.

Automatske pesme

- Na koji način ti praviš pesme?

- Postoji neka vrsta automatizma. Ima jedna teorija koja kaže da svako u sebi ima robota koji je zauzeo njegovu svest, dok se njegov ego nalazi u podsvesti. Čovek obavlja gomilu funkcija po tom robotu. Onog momenta kada ja oslobodim svoju svest od svog robota, tada se događaju one kreativne stvari, dolazi do nesistemskih oblika ponašanja i izražavanja, jednog momenta to moje ja počne da piše nešto. U tom trenutku ti ne znaš šta si napisao, ali posle dva dana, kada to pročita tvoj robot, ti shvataš stvar i povezuješ sve što se dešava.

- Da li su ti prelasci iz robota u svoje ja česti?

- Ne mora da znači. Sve zavisi koliko moje ja voli da prelazi u robota.

Evo jednog tipično novinarskog pitanja. Zašto ti veruju? Jedna devojka iz Sarajeva poklonila ti je knjigu i napisala: "Verovaću ti dokle god budeš pevao".

- Pazi, mi radimo nešto što znači nešto mnogim Ijudima. Sve to što radimo nije ograničeno nečim što bi se moglo nazvati šou-biznisom ili zabavom. Mi to radimo na malo drugačiji način, ne dozvoljavamo da izađe u javnost nešto što nije proživljeno, što nema razloga da postoji. To nisu pesme koje su napravljene eto tako, da bi se napravile pesme, one sadrže u sebi neke emocije koje su nas naterale da napravimo te pesme. A, opet, to nisu samo emocije, to je više ogledalo onoga što se trenutno dešava, u Jugoslaviji, u našim životima. To je similarno, slično sa onim što se dešava i u tim mladim Ijudima koji žive na istom mestu kao mi, malo dalje ili malo bliže. Ima puno Ijudi koji su slični nama i to je ono što ih vezuje za naš rad. To što mi radimo, to je težnja da se kaže nešto više, da okupiramo Ijude, da im bacimo u lice i neke stvari koje nisu tako prijatne. Ljudi su okrenuti sami sebi i onima koji su im najbliži, okrenuti su Ijubavi, drže se jedni drugih. Kad napraviš jednu takvu pesmu kao što je, ne znam, "Par godina za nas", oni te neće tretirati na isti način kao kad im otpevaš pesmu o cmim čarapama, štiklama. banalnu priču koja ne sadrži ništa od onoga što ih okružuje. Čovek ne može da se veže za nešto što mu samo tako proleti, on se vezuje za nešto što sadrži ideal njegovog života, pretvoren u neke reči koje pogadaju suštinu problema, koji još uvek traje. Pesma ,Par godina za nas" bila je aktuelna prošle godine, ali, evo, i dan-danas je aktuelna. Ljudi se vezuju za nju zato što u njoj ima nešto više od puke zabave.

- Šta misliš o odnosu vaše muzike i spotova?

- Odnos je uvek u korist naše muzike, pošto svi znamo kako se prave spotovi. Mi nemamo kontrolu nad tim kako nam prave spotove i snimamo ih zbog prinudnog objavljivanja na televiziji, da bi Ijudi znali da smo živi, da postojimo, da radimo nesto novo. E sad, svi znamo da su ti spotovi užasno loši, da nikada nema dovoljno vremena, da nikada nema ni minimum para. Mi se još uvek nismo pomirili s tim pa mislim da ćemo uskoro snimiti neki mnogo bolji spot, sa samo našom kontrolom nad idejama.

- Šta sada uvežbavate u SKC-u? Novog bubnjara?

- Uvežbavamo Marka i paralelno načinjemo neke ideje koje nam uz put padaju na pamet. Nismo ništa konkretno napravili, ali je na pomolu.

- Zašto je Žika otišao iz benda?

- Rešio je da se posveti glumi, da završi školu. Talentovan je glumac i želi da pokuša da napravi nešto više.

- Marko?

- Marko je sin Nafte, čoveka koji je svirao sa mnogim poznatim jazz muzičarima. Od Ijudi koji se razumeju u tu scenu čuo sam da je jedan od najboljih jugoslovenskih bubnjara. Nadam se da je Marko ostao u tom miljeu.

- Imali ste nesreću da ste morali da menjate bubnjare, ali i sreću da su na niihovo mesto opet dolazili dobri.

- Žlka ima svoj stil, to je jedna engleska škola na bazi novog zvuka, koji je on preradio prema svojim mogućnostima, željama i potrebama, On je jako konstruktivan, ima dobre ideje i uvek istu ideju o istoj pesmi.

- Voleo bih da progovorimo par reči o Bojanu, basisti godine po izboru čitalaca POP ROCK-a.

- Bojan je neverovatno talentovan. On je evoluirao sa svojim sviranjem basa. Tokom ovih godina koje smo proveli zajedno, on je izgustirao egzibicije na basu, tako da sada svira potpuno prečišćeno. Sve mi se više dopada kako svira i, uopšte, pristupa svom instrumentu. Bojan ima veoma izgrađen muzički ukus i dobar osećaj.

- A Magi? Misliš li da biste bolje zvučali da raspolaže opremom poput Laze Ristovskog?

- Da, to bi bitno popravilo stvar.

- Vaš peti član?

- To je Grga, naš organizator poslova. Između nas vlada puno poverenje.

Radost minimalne inovacije

- A ti? Imaš li neku predstavu o tome kako sviraš?

- Mislim da su egzibicije i na gitari i na bilo kom drugom instrumentu nešto što je najdosadnije. Ja sam svestan da nisam neki poseban gitarista, sviranje je kod mene više pitanje osećaja. Jedne večeri mogu da sviram jako dobro, druge večeri mogu da sviram sasvim loše. Ako mi se Bojan nasmeši dok sviram solo, to znači da sam ga odsvirao dobro, ako ne - prošlo je tek tako, zato što na tom mestu u pesmi dođe solo. Ako se dese momenti da napravimo nešto što je netipično za neku pesmu, ako je odsviramo malo drugačije ili napravimo drugačiju atmosferu, to mi je znak da je koncert uspeo i to me veoma raduje. Raduju me te minimalne inovacije unutar naših pesama.

- Kakvi su tvoji kontakti sa Subom (Mitar Subotić, Rex llusivii - prim. ur.)? Šta vi to zajedno radite?

- Ima malo Ijudi koji dobro pevaju kod nas. Naš jezik je jako težak za pevanje.

- Mi smo zajedno napravili dosta neke različite muzike u odnosu na ono sto on i ja radimo pojedinačno. On pravi muziku za pozorište, izdao je jednu ploču koja je izašla u jako malom tiražu. Radio je muziku Eriha Satija na svoj način, klavirsku muziku Šopena, ne pelja se suviše u rock'n'roll. Mi smo napravili par zajedničkih koncerata pod imenom Dah anđela. To je neka vrsta ,new age" muzike. Kako to zvuči, to je ne umem da objasnim, To je muzika koja zahteva pažnju slušalaca, to nije rock'n'roll, nema zabave u sebi, nema tekstova, ništa se ne peva. Moć komunikacije te muzike je mnogo manja u odnosu na. recimo rock'n'roll. Ona, zato, zahteva pažljive slušaoce i zato ih je relativno malo, do stotinu Ijudi po koncertu. Meni je žao što ti snimci nikada nisu izašli.

- Po Margitinoj teoriji, ti si reinkarnacija čovek - glas. Da li ti je to poznato?

- Mnogo je lakše pevati na engleskom. Treba pronaći način na koji naš jezik može da zvuči dobro, ali je malo ljudi uspelo da ga pronađe. Ipak, ima ih, nije da ih nema. Na primer, Dado Topić.

- Kad si spomenuo Dadu Topića - da li si imao svoje junake u mladostl?

- Pa, eto, Dado Topić mi je bio junak.

- A od gitarista?

- Vedran Božić, Boček, Dragi Jelić. Dragi mi nije odgovarao po stilu, ali je definitivno izmislio neki svoj način sviranja gitare.

- Šta voliš da radiš u slobodnom vremenu?

- Volim da igram bilijar, volim da čitam knjige. Naročito naučnu fantastiku.

- Ko je tvoj omiljeni autor naučne fantastike?

- Ursula le Guin, Asimov ponešto.

- Klasična dela si odavno pročitao?

- Da, svakako.