Intervju #11

Totalni kontakt

piše: Boris Bob Tomakić (list "Ćao", 13. Novembar 1989.)

EKV već nekoliko godina spada u prvu YU-rokenrol ligu, iako sviraju specifičnu muziku, koja nije preterano komercijalna i – iako su im najnovija ostvarenja dikutabilne kvalitete – vrlo su popularni u svim delovima naše zemlje, čime se može pohvaliti tek malen broj domaćih bendova. Za razliku od toga, kritika ih ne mazi i ne pazi, a rijetko se pojavljuju i na TV-u i na radiju; rijetko daju intervjue po novinama. Članove ove grupe bije glas da su nekomunikativni i prepotentni, a po nekim oni – jednostavno – smatraju drugima u borbi za popularnost i zbog toga su ih mediji i kritičari odavno već uzeli na zub.

Bilo kako bilo, koncertna aktivnost ostaje osnovno oružje ove grupe a to su dokazali i nedavnim koncertom u Slavonskom Brodu. Nakon koncerta, pokušao sam i sam uvjeriti – jesu li priče o njihovoj nekomunikativnosti i ratu protiv medija iole točne. Nakon što je Bojan (Basista EKV-a) odbio da bilo što kaže u pravcu mog kasetofona, a zatim nestao u vidu magle ostavljajući me pod mučnim utiskom, izbor je pao na Milana, gitaristu i frontmena benda.

Kako ti se dopao vecerašnji ugođaj?

Milan: Ne razumem samo zašto su stajali ispred dvorane i slušali, njih ne znam koliko, zašto nisu ušli?

Kao što vidiš, dvorana je takva da se izvana sve dobro vidi i čuje.

Milan: Malo neobično.

Neobično?

Milan: Vrlo neobično.

(Ne bi ti bilo neobično da nemaš lovu za upad – op.aut.)
Sa svirkom si zadovoljan, nadam se?

Milan: Mislim da je bilo dobro, zar nije?

Zvuk je bio odličan, a vidi se i da ste usvirani. Je li to sredina turneje?

Milan: Ne, ovo je poslednji koncert ove jeseni.

Karijeru EKV-e mnogi uspoređuju s razvojnim putem Štulića i njegove Azre – prvo je bila faza originalnosti stvaranja, progresivnosti, ali i nekomercijalnosti; zatim sledi faza popularnosti kod šireg kruga publike i – konačno – sadašnja faza u kojoj i Štulic i vi tražite sebe, kao da postoji nedostatak ideja i inspiracije?

Milan: (tišina)

Što kažeš na to?

Milan: Ne znam šta da ti odgovorim. TI si već sve lepo smislio, ako si to već smislio i ako ti zaista tako misliš – onda ja nemam ništa više da ti pričam.

Nije da ja tako mislim…

Milan: Tebe ja, u ovih pet minuta, neću uspeti da ubedim u nešto drugo; verovatno…

…nije da ja tako mislim nego – kada se preslušaju sve vaše ploče – stiče se takav generalni utisak, razumiješ?

Milan: (ljutito) Ja ne mislim tako, OK?

Utisak je također, da na novoj ploči EKV-a vlada zastrašujući pesimizam, kao da se želite vratiti u doba Woodstocka?

Milan: Pa jel’ ti misliš da je ovo vreme optimizma?

Možda na neki način.

Milan: Ja mislim da je ovo vreme pesimizma…

Znači, to vrijeme čini vašu novu ploču?

Milan: Da, naravno.

Nikad ti kritka nije ni bila bitna ili je to samo sad tako?

Milan: Najvažnije mi je ono što mi u grupi mislimo o tome, i šta misli publika; znači – oni koji dolaze na koncerte. Oni ostali mi zaista nisu bitni s obzirom da ne ulaze u videokrug, ne vide se sa bine, a i ne čuju se, osim preko telefona…

U razgovoru sa Husom iz Parnog Valjka saznao sam da su mu kritike, prije, puno pomogle da – u svom radu – izbaci sve ono što ne valja.

Milan: To je druga, to je apsolutno druga priča; to je sasvim drugi bend, druge su i kritike…

Zašto vas ova mladež toliko voli?

Milan: Zato što, verovatno, imaju nešto zajedničko sa nama.

Što bi to bilo?

Milan: Osećaji, naravno.

Vi ste bend koji je, u Jugi, izgurao vrstu muzike koja se prije vas nedopustivo slabo kotirala i svirala, među prvima ste stvorilli grupu u kojoj su svi članovi u prvoj liniji, nema nikoga u sjenci?

Milan: Tačno.

(Ajd’ da sam i ja nešto dobro rekao – op.aut.)
Koja je uloga, svakog od vas ponaosob u bendu?

Milan: (poslovno) Svako daje onoliko koliko može u datom trenutku; dakle – sve od sebe.

Margita (klavijaturistica EKV-e) rekla je jednom da joj je žao sto ti nisi pravi, izraziti frontmen benda.

Milan: Nesećam se da je ikad to rekla.

Ja se sećam.

Milan: (uporno) Ja se zaista ne sećam!

Što bi rekao na to da ti kažem da postaješ seks-simbol?

Milan: Rekao bih da si peder; što drugo?

Pitam te to samo zato jer znam dosta cura koje te bukvalno obožavaju.

Milan: Nemoj sad da se izvlačiš.

Imam curu.

Milan: Dobro.. ne znam što da ti odgovorim, pa – rekao sam ti.

Znači ne smatraš sebe seks-simbolom?

Milan: Ne…

Čim netko napusti bend postavlja se odmah standardno pitanje – zašto je otišao; koliko znam – vas nikad nisu pitali zašto vam odlaze bubnjari?

Milan: "Ljudi dolaze; odlaze i dolaze…"

Gotov citat?

Milan: Jeste.

Jeste li to možda tragali za boljim bubnjarima, ili što?

Milan: Uglavnom su svi ljudi, koji su otišli iz grupe, otišli u inostranstvo da… i – sad tamo peru sudove i tako to; ha, ha, ha, ha….

Margita je gostovala na ploči "Parnog Valjka"; Bojan je radio sa "Viktorijom"; Žika s "Disciplinom Kicme"; a ti baš nešto i nisi radio sa drugima?

Milan: Kako nisam?!

S kim si to radio?

Milan: Radio sam, svašta sam radio – snimio sam ploču grupi "Fit". Jesi li čuo za grupu "Fit"?

Jesam. Ti si im bio producent…

Milan: Tako je…

Mislio sam ne baš na to da li si, kao gost, svirao na nečijoj ploči.

Milan: (kao da u sebi nabraja) .. pa onda "Gustav i njegovi dobri duhovi"…

Jesi li sa njima svirao?

Milan: Isto: i producent, i svirao, i pevao, i na jednoj i na drugoj ploči; onda… dobro – nije bitno šta ja radim, ovo je intervju o EKV-u; jel tako?

Ovo jeste priča o EKV-u, ali i o svakom od vas posebno; tvoji drugovi iz benda, razbijezali su se okolo pa sad moram ispitivati tebe (na žalost); normalno – o onome što je vezano za tebe.

Milan: Znas šta, mi smo vrlo umorni posle ove svirke, so obzirom da je ovde bilo nekih 68° C na bini. Pocrkali smo od vrućine, video si da…

Vidio sam to i prije, niste jednini.

Milan: E, pa molim lepo…

Koja, iz "Discipline kičme" kao tvoj bivši bendovac, stalno te pljuje po novinama. Što ti, iskreno, misliš o njemu?

Milan: Ma, ne pljuje mene Koja.

Ne znam, njegove izjave su prilično dvosmislene i zanimlive ako se shvate kao pljuvanje… Imaš li, možda, nešto protiv njega?

Milan: Ja nemam ništa protiv nikoga, pravo da ti kažem. Ne družim se s njim, ali kad god se vidimo – "toplo" se pozdravljamo (pokvarena faca) i ja stvarno nemam ništa protiv čoveka zvanog Koja. On je takav da mora nešto da stalno priča, da laprda, i tko ga ne poznaje – ozbiljno bi ga shvatio: na žalost…

Kako ti sada, s ove vremenske distance, gledaš na ploču "Samo par godina za nas"?

Milan: Ova ploča je bila dosta teška, i gorka, i samo tako je i gledam. Ljudi, možda, nisu raspoloženi da je uzmu zdravo za gotovo, baš zbog toga što je takva; međutim ona je odraz onoga što mi – u bendu – mislimo u ovom našem trenutku burnih i "svetlih" događaja.

Da li ste svirački napredovali?

Milan: Ne znam koliki je to napredak, to će tek – za par godina – moći da se priča, s obzirom da to i nije tako jednostavno.

Meni lično, zvuk tog albuma nije najsrećnije odabran. Na koncertu te iste pjesme zvuče neuporedivo bolje. Možda bi bilo rešenje i efektnije da su slično tako snimljene i na vinil?

Milan: Ne znam, još je rano o tome da se priča.

Kako su mi pitanja za Milana ponestajala, a u dvorani su se pojavili Margita i Žika (uja!), zahvalio sam se Milanu i skoknuo do njih. Margita je odmah, uz smiješak, pristala na razgovor – a Žika se hitro povukao, valjda koliko da nam ne smeta…

Kako se osjećaš kao jedna od rijetkih, uspešnih, djevojaka u YU-rocku?

Magi: S’ obzirom da ih ima dve?

Tko, ti i Viktorija?

Magi: (nabraja u sebi).. Ne.. Tri, ha ha..Ne znam stvarno šta da ti kazem; to je za mene isto kao da me pitaš – kako se osećam kad se probudim ujutru (to bih rado radio – op.aut.) nekad dobro, nekad – odvratno!

Misliš li da je rokenrol isti posao kao i svi drugi?

Magi: Ne mislim…

Zar je teži od ostalih?

Magi: Nije teži, lepši je; drugačije je sve i lepše, ali drugi to apsolutno ne shvataju kao posao; eto – to je…

Prije si svirala i na "tuđim" pločama a sad si se posvetila samo svom bendu?

Magi: Nije, to je čisto stvar gde ziviš. Kad ziviš u Zagrebu onda je normalno da se ljudi mešaju; da svi sviraju jedni drugima na pločama. A u Beogradu to nije normalno u tome je stvar! Nedavno sam, ipak, svirala nešto što odavno nisam i to sa jednom mladom grupom koja tek sprema prvu ploču. Zove se "Baby Cate".

Zaboravio sam te pitati, s obzirom da si dipl. Ing. Arhitekture, kako si izabrala za svoj životni poziv muziku?

Magi: Nisam ni birala – otišla sam jednostavno da sviram…

Milan kaže da vam je ovo zadnji koncert na turneji, kud ćete sada?

Magi: Na odmor, na more…

Zar sada? Nećete slučajno spremati nove materijale?

Magi: Uvek ima materijala…

Kako ti gledaš na vašu poslednju plocu?

Magi: Ne znam; ploča je ispala onako kako je ispala, sad tu nema šta da se menja. Jedino sad, kad to sviramo uživo, to može nekome da se sviđa ili ne sviđa..

Te nove stvari daleko bolje zvuče uživo.

Magi: Tako je i trebalo da bude.

A kritičari pljuju li pljuju po ploči…

Magi: Kritičari su budale; teške budale, zato što se "uvlače" Koji oko njegove nove ploče. Koja pravi "užasno dobre ploče" već milijardama godina, a mogao je slobodno da prestane da svira još cetri godine i bilo bi kao da je uradio sve najbolje na svetu. Koja je sigurno, uradio sve dobro dosad; on nije kompromitovana ličnost kao neki – i on je, eto sad "najbolji". Svejedno, nisu mu pomogli da proda ploče, razumeš – pišu pogrešne stvari u novinama; da pišu nešto drugo čovek bi lepo imao veće tiraže i živeo bi neuporedivo bolje.

Primećujem gorčinu u tvom glasu. Koliko znam, svi su protiv vas još od samog pocetka?

Magi: Da, protiv nas su svi – nema medija na našoj strani, nema na našoj strani ni radija, ničega, i praktično smo se već i navikli na sve to. Jednostavno smatraju nas nekom polu-grupom; polu-avangardnom grupom; kritičari nam ne dolaze na koncerte iz čistog fazona što im, kao, nismo dali besplatne karte…

U poslednje se vrijeme, ipak, nešto menja – sve više pričate za novine?

Magi: Oni to odrade, onako.. ili nam smeste… ali nema veze…

Kojim ćete putem dalje?

Magi: Jao, neznam; treba nešto da se promeni, svakako…

Hoće li biti u perspektivi neki čvršći zvuk benda?

Magi: Mora da se nešto menja. Stalno se pripremamo oko toga, da li nam fali još jedna gitara, što ja kazem, a oni tvrde da nam treba još jedan sinth… Ja nikako ne bih htela sinth. (Frka oko konkurencije? – op. Aut.)

Možda bi bilo bolje da se Milan posveti samo pjevanju i batali gitaru?

Magi: Njemu bi, tad, bilo daleko lakše, ali bi nam onda trebala (sigurno) još dva coveka.

Gledaš li ti Milana kao seks-simbola?

Magi: Ja nikad, o njemu, nisam tako mislila; uvek je Boki (Bojan) bio veći mačor.

Bojan, jeste jedan od rijetkih domaćih basista koji je totalno ravnopravan s ostalim članovima benda?

Magi: Svi smo mi u prvoj liniji benda.

Htio sam reći da je karakteristično za basiste, i bubnjare, da su u sjenci ostalih iz grupe.

Magi: Nije, Boki stvarno opasno svira!

Jednom si rekla da mu je mana što malo vježba?

Magi: Nije to mana; mi uopšte ne vežbamo! Vežbamo tek kad se nađemo za snimanje ploče i pred turneju. Najviše smo vežbali u počektu dok je Firchie bio sa nama.

Zasto je Firchie otisao?

Magi: Ne znam, za Firčija, baš neznam. Mogu da pretpostavim, ali ne znam za sigurno; nikad posle nismo pričali o tome. Otišao je van (u inostranstvo) i nikad se više nije vratio.

Novi bubnjar Žika je doneo i novi kvalitet, jako dobro svira. Hoću li moći pričati i sa njim.

Magi: Ne verujem, on nikad ne priča sa novinarima (hvala na komplimentu – op.aut.)

Pukušat ću ipak, popričati malo i s njim.

Magi: Probaj, bar to ništa ne košta…

Žika je na drugom kraju dvorane zaneseno buljio u strop. Doma se puno manji nego iza bubnjeva; vidno je umoran.

Žiko, hoćeš li mi odgovoriti na par pitanja ?

Zika: Neću.

Barem na tri?

Zika: Jok.

Zašto?

Zika: Mislim, mogu ja da pričam s tobom; onako kao čovek s' čovekom; samo ugasi taj prokleti kasetofon!

A što ako zapamtim tvoje odgovore?

Zika: Ništa…

Podržavaju li te roditelji u onome što radiš, s obirom da je tvoj otac, Bora Todorović, poznati glumac, također medijska ličnost?

Zika: Mom starom se baš i ne sviđa ono što sviram…

Jako dobro sviraš za svoje godine. Koliko dnevno vežbaš?

Zika: Uopšte ne vežbam.

Tko su ti bili uzori dok si vježbao?

Zika: Samo jedan: Stewart Copeland, bubnjar iz "Police".

Ti si, ujedno, i dobar mladi glumac. Gledao sam "Bal na vodi" i svidjelo mi se kako si odigrao svoju ulogu.

Zika: Meni se taj film uopšte ne dopada!

Koliko vrijede ovi tvoji bubnjevi?

Zika: Nemam pojam, ja sam ih kupio pre šest godina a sad sam ih kupovao.

Čini mi se oko 3000DM.

Zika: Tri hiljdarke kažeš. Super!

Zašto super?

Zika: Da znam koliko dobijam kad ih budem prodavao.

Zar odlaziš iz EKV-a?

Zika: Ma ne, mislim – kad završim sa sviranjem bar da znam koliki kapital posedujem.

Ne znam da li ćeš moći dobiti baš točno tri tisuće.

Zika: Lako ću za to: samo stavim svoj autogram, i to se proda samo tako; ha, ha…

Žika se taman zagrejao za razgovor kad je došlo vreme da se bubanj spakuje u kombi, i ja sam tako ostao bez dragocijenog sagovornika. Kao što i sami možete zaključiti, članovi EKV-a i nisu neki pričljivi ljudi ali mi, još uvijek, nije jasno – jeli to zato što su zaista takvi ili zbog protesta prema svima onima koji su im tokom njihove apsolutno uspjele karijere podmetali nogu, a sada im – kad su na vrhuncu popularnosti – prilaze kao da nikad ništa nije bilo. Milan i njegovi drugovi smatraju da ono, što imas reći, trebaš reći kroz svoje pjesme, svoje koncerte, i ja mislim da su u pravu – baš zato ne bih htio više čavrljati sa njima.

I nisam peder…