Intervju #9

Milan Mladenović

piše: Snežana Golubović (1985.)

Prošlo je samo godinu dana otkako im se pojavila prva ploča. Za to vreme desilo se puno stvari: došlo je do nekih personalnih promena, promenili su ime, odsvirali čitav niz koncerata koji se dugo pamte, učestvovali u snimanju jednog filma...U svođenju muzičkih računa za proteklu godinu, često su ih pominjali - sve u superlativu. Njihova druga ploča se upravo pojavila. Sudeći po njoj, nema sumnje, lepe reči i pohvale tek treba da slede. Sve je to više nego dovoljan povod za razgovor sa Milanom Mladenovićem, gitaristom i vokalnim solistom grupe Ekatarina Velika.

Milan se to popodne spremao za put. Predstoje nove obaveze. Ploča tek što je završena. Opušteno i koncentrisano prisećao se svojih muzičkih početaka, svog druženja sa Kojom i Vdom u vreme kada su bili Šarlo Akrobata, govorio je o ljudima sa kojim je svirao, o ljudima sa kojima se druži...Pričao o umetnosti, muzici, pločama, promenama...Spominjao svoj rad na ploči slovenačke grupe Gustaf i njegovi dobrri duhovi...Objašnjavao svoja shvatanja i pristupe muzici, ali...

~ Krenimo od početka. Kako je sve počelo?

MILAN: Bilo je to davno. Živeo sam u Sarajevu. Bio sam klinac sa naočarima i nosio tango gitaru ispod miške. Odlazio sam na časove gitare kod čuvenog Garry Garincha. Od njega sam naučio neke akorde. Posle sam se preselio u Beograd. Stalno sam svirao, pravio neke pesmice. Svirao sam sa nekim svojim prijateljima. A onda, kada sam upoznao Gagija, nastalo je Limunovo Drvo. Kroz tu grupu je prošla gomila ljudi. Imali smo i neke demo-snimke, urađene kod Trulog u Zagrebu. Trebalo je da snimimo ploču za "Suzy", međutim baš tada smo se raspali. I, onda, nastao je Šarlo.

~ Šarlo je zajedno sa Idolima i Električnim Orgazmom bio glavna atrakcija beogradske alternativne scene. Međutim u trenutku kada se to najmanje očekivalo, Šarlo se raspao. Zašto?

MILAN: Vd, Koja i ja nismo mogli više da radimo zajedno. Koja je hteo da radi ono što sada radi u Disciplini. Meni je toga već bilo dosta, a Vd se prema svemu odnosio vrlo ironično i skeptično. I taj spoj nije funkcionisao...Koja je bio vrlo ozbiljan. Vd je u sve unosio dosta humora i ironije. A ja sam hteo sa sve to zvuči kompaktno i melodičnije. Bio sam melodična strana Šarla, ona koja je pravila pesme od nečega što je bilo rastrzano i grubo. Na neki način vršio sam organizaciju svih tih zvukova u nešto što liči na pesmu. Njih dvojica su svirali užasno slobodno, a ja sam to kočio. Nisam ni mogao da sviram tako slobodno kao oni, jer sam većinu stvari i pevao, pa sam držao stvar na okupu gitarom i glasom, dok su bubanj i bas bili razbijeni na sve strane. Naravno, daleko od toga da sam ja bio isključivo ta strana Šarlove muzike.

~ Prošlo je dosta vremena od tada. Kako ti se danas sve to čini?

MILAN: Pa, ne znam. Bilo je to najhrabrije od svega. Mada mi je sve to, što se zbivalo u okviru beogradske alternativne scene, dosta mutno. Nije mi jasno kako je moglo da izađe pod jednim imenom, kada je sve bilo vrlo različito. Orgazam je u početku bio tipično punk grupa, Idoli su bili pop...Sa jedne strane Idoli koji su se baš direktno i vrlo dobro zezali, sa druge strane Orgazam krajnje opaljeni, ali iskreni i jako dobri i sa treće, mi kao grupa anarhista. Šarlo je imao koncerte koje je retko ko mogao da sluša.

~ Zašto ste išli na to?

MILAN: Tako smo se osećali. Bilo nam je preko glave svih šablona i razbijali smo ih. Išli smo namerno na oštrici žileta. Izađemo pred ljude, crno, u Slavonskom Brodu ili tako nekom mestu i sviramo "Ljubavnu Priču" - to je ono čuveno "Daj mi krpu..." - dvadeset minuta iz svog tonaliteta, namerrno štimovani.

~ I ljudi se razbeže?

MILAN: Ne, ne razbeže se, nego im nije jasno. Radio im pušta "Ona se budi", a mi im na koncertu sviramo nešto sasvim drugačije.

~ Ipak, Šarlo je bio prilično popularan?

MILAN: Pa, nije bio mnogo popularan, više je bio uz Idole i Orgazam, kao nešto sto je dobro i više je hvaljen od kritičara, nego što je bio zaista popularan. Na primer, Šarlo nikada nije u Beogradu imao nijedan pravi koncert. Dosta smo svirali, ali nikada nismo držali koncert, recimo, u SKC-u pred hiljadu ljudi. Na našem oproštajnom koncertu u Ljubljani bilo je hiljadu ljudi i to je bio naš najveći koncert. Tako da je više to sve bilo naduvano nego što smo mi zaista bili popularni.

~ Misliš li da je sve što se dešavalo u to vreme bilo više pomodarstvo, nego...

MILAN: Ma, da. Bio je takav trenutak da su se ljudi ložili na BAS iako nisu znali u čemu je stvar. A, u stvari, ložili su se samo na Idole. Pa, da. To je jednostavno. Kao što se sad ljudi lože na Disciplinu Kičme, nego na Film ili tako neke grupe koje sviraju pop muziku.

~ Onda je nastala Katarina II. Kakva je razlika između rane Katarine i Šarla?

MILAN: Katarinu smo osnovali Gagi i ja. Sa nama su svirali Dule i Švaba. Svirali smo prvo nešto sto je imalo dosta funk-a u sebi. Dve gitare...i to je bilo čudno. Međutim, ti ljudi su ili jako neozbiljni, nisu ulagali dovoljno sebe u muziku...Znas, mnogim ljudima treba puno podsticaja sa strane da bi shvatili da rade prave stvari ili da bi verovali u ono što rade ili da ih ne bi bilo sramota da ulože celog sebe u nešto sto nije potvrđeno...A sve vreme se zavaravaju da nešto rade. Promenili smo dosta ljudi. Onda su došli Magi i Bojan. Imali smo probe nekoliko puta nedeljno. Nismo imali puno svirki, jer je bilo teško izaći iz šablona - ne možeš da držiš koncerte dok ne snimis ploču...Ipak, svirali smo nekoliko koncerata pod dosta nepovoljnim uslovima, bez novca, maletretirali se po vozovima...Posle II Bijenala, u Zagrebu, ljudi su čuli za nas. Tada je grupu napustio Dule, a umesto njega je došao Vd, pa smo počeli da snimamo ploču kod Enca Lesića. Tu ploču nikada nismo završili, jer je Enco razvukao snimanje na pet meseci. Otišli smo u RTV Ljubljana i za njih snimili ploču u studiju "Aquarius". Onda je Gagi otišao prvo u vojsku, pa posle na odsluženje nekih svoji dugova domovini, a kad se vratio već je bila izašla ploča i već je Firči svirao umesto Vda, koji više nije mogao da svira.

~ Zašto?

MILAN: Pa...Nema snage više da svira. Recimo, tako. Nije više ono što je bio. Žalosno, ali istinito...

~ Dobro, i onda...

MILAN: Znaš, to su sve neke teške i ružne stvari...I onda se Gagi vratio. Odmah nam je rekao da je patentirao ima Katarina II, pa smo morali da promenimo ime.

~ Zašto Gagi nije nastavio da svira sa vama?

MILAN: Gagi je sjajan gitarista. Međutim, on je čovek koji nikada neće dati sve od sebe da bi grupa što bolje funkcionisala. I, mrzeće ga da pomeri pojačalo prema sebi, da okrene zvučnik kako bi se bolje čuo. Sve vreme sebe zavarava da nešto radi, a u stvari ne radi ništa i ništa ne daje od sebe, iako bi mogao jako mnogo da pruži. Ali jednostavno takav je čovek. A za takve ljude nema mesta - ili ćes da radiš kako treba ili nećes da radiš nikako.

~ Iz ovoga što si rekao zaključujem da on nije napustio grupu, nego da je bio prinuđen da je napusti.

MILAN: Da, otprilike tako.

~ Sa vašom prvom pločom (Katarina II), dešavale su se neke prilično paradoksalne stvari. Sa jedne strane u anketi "ROCK"-a proglašena je, po mišljenju kritike i muzičara, za jednu od pet najboljih u toku protekle godine, a sa druge strane ploča se jako slabo prodala. Kako to objašnjavaš?

MILAN: Mi sviramo muziku koja je vrlo blizu pop muzici. Približili smo se publici jako mnogo u odnosu na ono što smo ranije radili. Ali to nije dovoljno da bismo privukli veliki broj ljudi, tako da nemamo veliku publiku. Međutim, dosta ljudi nas je videlo jer smo svirali jako mnogo. Opet, na koncertima može da nas vidi mnogo manje ljudi nego recimo podsretstvom televizije. A što se tiče ploče...Tu je situacija vrlo čudna. Tiraž ploče bio je jezivo mali. Prodato je tri hiljade ploča, a toliko je i štampano. Nismo imali podršku disko-kuće, nije bilo ploče u prodavnicama, tiraž je bio nepravilno raspoređen, ploča je mnogo kasnila, nije nas bilo na televiziji...

~ Koliko te je iznenadilo to što su se muzičari i kritičari tako pohvalno izrazili o vašoj prvoj ploči?

MILAN: Sviramo takvu muziku koja mora da se dopadne muzičarima i kritičarima. Ne znam ni jednu drugu grupu koja ima tako dobre koncerte kao mi. U stvari, ne sećam se da smo imali loš koncert. Muzičarima koji to gledaju sa strane verovatno imponuje taj vrlo profesionalan nivo rada i kako sve funkcioniše. Ali, to je manje stvar tehnike i nekog sviračkog umeća, iako i sve to postoji, više stvar emocionalnog naboja koji guramo u to...Sad se skoro desila jedna apsurdna stvar. Posle koncerta u okviru akcije "...Bolje vas našli" odjednom su se svi oduševili i zaključili da je jedan od naših najobičnijih nastupa - ni bolji, ni lošiji od ostalih. Problem je u tome što su nas čuli ljudi koji nas do sada nisu slušali uživo. Slušali su samo ploču, a ona je loše snimljena i nema atmosferu koju imamo na koncertima.

~ Red je da kažemo nesto i o novoj ploči, ploči Ekatarine Velike. Čini ni se da je ova ploča mnogo otvorenija od prethodne.

MILAN: Jeste. Imali smo nekoliko stvari za tu ploču jos letos. Izgledalo je da će ploča biti užasno mračna i teška i da neće moći niko da je sluša osim nas. Međutim, kad smo počeli da radimo stvari za ploču, sve je izašlo za petnaest dana samo od sebe i desilo se da smo od onih mračnih tekstova i ideja napravili neke vesele pesmice. Baš mi je drago što je tako jer sada ploča ima i težinu i vedrinu i ravnosnija je...

~ Samim tim verovatno će lakše komunicirati sa publikom...

MILAN: Da, da. Ima nekoliko stvari koje uopšte nisu teške da se progutaju i na prvo slušanje: "Modro i zeleno", "Zaboravi ovaj grad", "To sam ja"...Međutim ima stvari kao što su "Olovne Godine" i "I've always loved you" koje su nama teške. Na primer, "I've always loved you" vrlo retko sviramo, a kad je odsviramo onda je to vrlo teško za nas, jer nas potrese, emocionalno prodrma...

~ Zanimljiva je vaša saradnja sa Dušanom Gerzićem, koji vam je radio omot za ploču. Interesantna je veza između vas i Gere, Gerine "inicijacije i tetovirunzi" tatua...

MILAN: Gera je naš drug. Znamo se i družimo već godinama. On je višestrano talentovan, međutim još uvek je više atrakcija izvesnog beogradskog kruga koji se kreće na relaciji Akademija-SKC, a nije poznat u zemlji, mada zaslužuje da se o njemu zna mnogo više. Gera je spontan, direktan, ima u sebi jako mnogo vedrine i...ne znam kako da ga opišem i da pri tom predstavim onima koji ga ne znaju. On je neopisiv. Počeo je da crta na koži. Ne radi ni po kakvim šablonima, niti se priprema kod kuće - jednostavno uhvati nekoga i iscrta ga. I to izgleda fantastično. E sad, mi smo dosta povezani sa celim njegovim pristupom muzici. On ima pravi rock and roll senzibilitet. A pošto mi sviramo rock and roll jako dobro ga osećamo, iznosimo i deo tog Gerinog osećanja na binu kada nas on iscrta. I ranije smo to radili sami sa sobom - mazali se, šminkali, davali značaj nekom pokretu. Pošto se jako malo krećemo na bini, važno je da izgledom nekako privučemo pažnju, a da taj izgled ne bude previše napadan, ni previše banalan... Naše uronjavanje u atmosferu koncerta je pomalo mistično i za nas ima neki oblik rituala. Ovo što sam sad rekao možda zvuči glupo, ali ipak je tako. Imamo specijalan odnos prema koncertu. Koncert nije isto sto i slušanje ploča kod kuće. On je baš ritualan čin, na neki način. Za ritual se treba posebno pripremiti, a Gera je upravo deo tog rock and roll senzibiliteta i rituala i on može mnogo da nam pomogne u pripremama za koncert. Unosi nam nešto svog rock and roll duha na taj način što nas iscrtava, a mi to njemu vraćamo svojim dahom na koncertu.

~ Na ploči postoji i pesma koja se zove "Tatoo"

MILAN: Da, samo u toj pesmi, tatu se ne tretira kao oblik rock and roll rituala nego kao maska koja treba nešto da prikrije. Tatu je u pesmi laž i mimikrija, koja je jača od onog što stoji iza nje.

~ Govoreći o Geri, rekao si da je on zapravo pravi rocker. Mnogi bi se ipak složili da je on prvenstveno umetnik. Gde je granica između ta dva pojma - umetnik i rocker?

MILAN: Za mene tu ni nema neke granice. Sve se to davno izmešalo. Ne mogu da odvojim - kao, ovo je umetnost, a ovo nije.

~ A kako ti osećas ovo što radiš?

MILAN: To je umetnost, na neki način, ali ne umetnost u onom smislu u kojem bi pod umetnošću to podazumevao Đura Jakšić, bivši šef beogradske opere ili neko drugi sa sličnim pristupom. Ali, sigurno je da i rock pripada pod umetnost ako se posmatra umetnost od pedesetih naovamo. Prilično je komplikovano odrediti šta je umetnost, a šta nije. Recimo, da li je opera umetnost?

~ To ti mene pitaš? Već je usvojeno shvatanje da je opera vid muzičke umetnosti i...

MILAN: Što se mog ukusa tiče, uglavnom su sve opere jako dosadne sa grroooznim libretima...onim tekstovima koje...bože sačuvaj!...to je...užas jedan šta oni pevaju! Slušao sam razne razne opere, ali tekstovi koje oni pevaju su ispod svakog nivoa. Mislim na Mocarta..."Čarobna frula"..."Faust"...Ne poznajem operu toliko dobro da bih mogao o njoj da govorim, ali čitao sam neka libreta. To je užasno! Opera je spoj teksta, scenskog izvođenja i muzike. Gledano čisto sa muzičke strane naša muzika je naivna i jednostavna. Što se tekstova tiče - neki su jako dobri, a neki sami za sbe ne znače ništa dok se ne povežu sa muzikom. Zajedno, sve funkcioniše na bazi senzibiliteta i emocije.

~ Šta, zar misliš da u operi nije tako?

MILAN: U operi je...Ma, nisam rekao da nije tako i u operi. Hoću samo da kažem da ako je opera umetnost, onda je i rock and roll umetnost. I opera i rock and roll se baziraju na istom principu. Ne vidim neke velike razlike, osim što je opera iz jednog vremena, a rock and roll iz nekog sasvim drugog vremena.

~ Kako ti vidiš sebe u svemu tome?

MILAN: Šta sam ja? Uuuuu...to je teško pitanje. Pa, ne znam...Ja sam čovek koji se bavi tim.

~ Tim?!

MILAN: Da...rock and roll-om.To je jako široko, a uže ne bi moglo da se objasni jer bi se upalo u neke greške. Kad kažem čovek koji se bavi rock and roll-om onda ostavljam jako mnogo prostora za sve ostalo, a da bih rekao nešto drugo morao bih puno da razmišljam i...Vidiš, nikada nisam razmišljao sta sam ja u svemu tome. Mislim da nije ni toliko važno. Važno je ono što se izražava i način na koji se to radi. Znači, ja sam neko ko pokušava da se izrazi i koristi muziku kao sredstvo izražavanja.

~ Za sve ove godine bavljenja muzikom koliko si se menjao?

MILAN: Uuuuu, mnogo sam se menjao, sigurno. Sazreo sam i kao čovek i kao muzičar, oslobodio sam se trema i kompleksa...To je kao škola, kao kad neko ide na fakultet, samo što ima neku drugu zanimljivost. Sve se nauči na sopstvenoj koži i kroz sopstveni rad. Ima mnogo lupanja glavom o zid, mnogo teških momenata, mnogo neprijatnih, ali i mnogo prijatnih stvari, tako da je u suštini sve jako interesantno i lepo.

~ U pesmi "Modro i zeleno" postoji jedan stih koji govori o promenama i kaže "Kako da ostanem isti, kako da sačuvam sebe od promene, samo putem promene"...

MILAN: Promene su me uvek fascinirale - to kako ljudi vremenom menjaju izgled i svoje unutrašnje osobine i kvalitete...Mislim da je jedini način da čovek ostane ne isti (to je u ovom stihu bukvalno rečeno), nego da ostane svoj - jeste da se vremenom menja. Emocija je najveća ljudska vrednost, i to iskrena emocija koju ljudi ulažu u ono što rade ili u kontakte sa drugim ljudima. I zato nije važno da li neko svira muziku koju svira Koja, ili koju sviram ja ili bilo ko drugi, već je važna iskrenost, naboj emocija i naboj doživljavanja onoga što radi. To je važnije od svake stilske određenosti. Mogu da volim različite vrste muzike i ne samo muzike već svih oblika ljudskog delovanja, ali pritom vrlo mi je važna iskrenost i pozitivno ubeđenje onoga koji stvara. Volim i poštujem sve ukoliko sam ubeđen da onaj ko to stvara misli da je to ono pravo, a to se uvek oseti i razlikuje se od foliranja i lažnih trendovskih previranja.

~ Vaši tekstovi dosta asociraju na poeziju nekih nadrealističkih pesnika. Rekla bih i da jesu nadrealistički.

MILAN: Nadrealistički? Znaš o cemu se radi? Postoji u našoj muzici i u našim tekstovima dosta patetike...

~ Patetike?

MILAN: Da, patetika je različito tretirana, a dosta je vezana sa tim, što ti kažeš - nadrealnim. Imamo pesme koje se otvoreno rugaju patetici, kao na primer "Aut" ili "Radostan dan". One su ironične, sarkastične, maltene humor je tu u pitanju, samo ne znam da li to ljudi kapiraju. Mislim, postoji dosta pesama koje su baš do daske patetične i to bez stida. Takve su "Jesen", ili "I've always loved you", ili "Olovne godine". One su strašno patetične i samo ih iskrena emocija izvadi da ne postanu banalne. A možda i pored toga nekom zvuče banalno. Uvek se plašim banalnosti i neukusa u emocijama, pošto često ne mogu da se obuzdam na dovoljno fini način. Jednostavno, na koncertima ili dok pišem sav se zajapurim i tu nema spasa - ispadne patetično. Mislim da je dosta patetično i ovo vreme u kome živimo. Sam život je dosta patetičan.

~ Kako mi to patetično živimo?

MILAN: E sad, mogli bismo da pričamo o socijalnim problemima, o ekonomskoj situaciji, o...Patetika je sadržana u svemu oko nas. Samo se okreneš i vidiš je. Ako imaš dovoljno jake odbrambene mehanizme to ne može da te dotakne, međutim, ako malo šire otvoriš oči, onda sve jasno vidiš. Vrlo je teško da ono što vidiš kazeš i preneseš ljudima, a da ne ispadneš banalan. U takvim slučajevima mnogo je lakše preneti taj svoj osećaj na bilo koji način, nego pričati o tome.

~ Ekatarina Velika se pojavljuje u jednom domaćem filmu.

MILAN: "Tajvanska kanasta"? Da, to je novi film Gorana Markovića, u kome se pojavljuje cela grupa i u kome će biti naša pesma "Tatoo". Magi ima nešto veću ulogu, a mi...Ja u jednoj sceni vučem neki kabl kroz prostoriju. Film govori o nekom šezdeset osmašu koji se oseća potpuno izgubljeno u sadašnjem vremenu, a mi upravo predstavljamo sadašnje vreme i taj drugi, novi senzibilitet. Tu je dosta važan tekst pesme "Tatoo", koja na neki način opisuje njegovu situaciju i povezuje je sa situacijom današnje omladine. Pokazuje se da ni nova generacija ne nalazi sebe u ovom vremenu, tako da iako se te dve generacije potpuno razlikuju, koeficijent izgubljenosti je otprilike isti... Znaš, meni se ne sviđa što domaći filmofili, režiseri i scenaristi, u poslednjih dvadeset godina prave filmove u kojima su glavni junaci uvek slabići i poraženi. Razumem da postoje teške stvari - eto, i mi pravimo ponekad tešku muziku, ali pri tom nikad sebe ne postavljamo u situaciju gubitnika. Mi, u svakom slučaju, nismo ni gubitnici, niti smo slabi. A u tim našim filmovima glavni junaci su uvek izgubljeni i uvek na kraju gledaju kroz prozor u daljinu...Domaći filmovi loše vaspitavaju omladinu. (smeh). Pa, jeste. Kad bih ja pravio filmove, moj junak bi imao problema, međutim tako bi ih dobro rešio da bi to na kraju bio socrealizam.

~ Tvoj junak bi bio neki supermen našeg vremena?

MILAN: Maltene tako. Pa, da. Ljudi se ponašaju po nekim stereotipima, a jedan od njih je i film. A ako domaći filmovi daju stereotip glavnog junaka kao izgubljenog, kao čoveka koji ne može da reši svoje probleme, onda...Trebao bi da se pojavi neki novi senzibilitet. Ne kažem da bi trebao da bude optimizam po svaku cenu, ali treba pokazati ljude koji nisu toliko izgubljeni u ovom svetu i koji mogu da pokažu i šaku i glavu, i da uvek šutnu i vrate ugriz...