Komentar #4

EKV - Decenija u Istini-Mašini, deo slobode i snova

(Politika; 11.11.1993.)

Piše: Petar Popović

Nije mala stvar sačuvati svoju muziku: iznad i pored tekućih stvari - Ekatarina Velika je to uspela

Prijatelj, muzičar od posebne klase i vrste, nikako da odgonetne zbog čega je "EKV", šifra za "Ekatarina Velika", tako i toliko voljena u Beogradu. Priznaje da dobro sviraju ali je ta svirka, ipak, nekako zamorna. Imaju dopadljive pesme ali, po njemu, sve te kompozicije i nisu nešto posebno. Tekstovi su prilično nekomunikativni, kaže; previše njihovi. Nikad nisu znali da se utrpaju. Ni mediji, bar ovi što određuju karijere, nisu im protekle decenije bili naklonjeni. Pa u čemu je tajna?

Kako su oni, takvi, u stanju da rasprodaju svaku halu bez nemilosrdne reklame? Zašto su u gradovima one i ove Jugoslavije najvise imitirani bend? Zasto se njihove ploče u diskotekama mislećih mladih ljudi, drže na posebnim mestima? Zasto bi većina klinaca koji se prvi put uključuju u pojačala voleli da budu kao "EKV"?

TO JE SAMO ROCK'N'ROLL

Odgovor je bolno komplikovan i nepristojno prost. Glasi: Rock'n'roll. Jedna of najvećih zabluda druge polovine ovoga veka je tvrdnja da R'n'R nije ništa drugo osim crnačka muzika u izvođenju belaca. Istina je svakako drugačija. To je, između ostalog, muzika, jezik, osećaj energija i veliki razlog - anđela - gubitnika stasalih na asfaltu. Eto, na primer, "EKV".

Sve što su uradili kroz deset godina i osam albuma je zapravo urbani refleks u odnosu na kolaps, što klizi i izmiče i samom gradu čudnih metarmofoza. Njihov kreativni stav proističe iz sučeljavanja sa drugom realnošću velikih iskušenja. Braneći sebe oni su pesmom, kao svojim oružjem i ponosom, otiši dalje, dublje i nepovratnije nego ijedan drugi bend ikada osnovan u Beogradu.

Udaljeni od entuzijazma prve pobede, ostavši vremenom bez nekih kapitalnih muzičara i saradnika, siromašniji za mnoge tinejdžerske snove, danas su oličenje najvrednijeg od popularne muzike glavnog grada koji nije ustukao pred sramotnim stampedom novoizniklih vrednosti. "EKV" su, sada i ovde, dah i duh Beograda koji neće istaći belu zastavu pred jurišnicima sviklim na pobede u ime potreba trenutka.

Ako je Rambo Amadeus čuvar drskosti roka, Partibrejkersi ključari suštine, Elektricni orgazam bazičnosti, onda je "EKV" vlasnik ugarka sa kojim se pali plamen da osvetli put do kraja mraka. R'n'R nije i nikad neće biti samo ona razigrana, svetla, bezbolna, i vesela strana sveta na kojoj su odrastale generacije. Deca danas na žurkama biraju partnere uz kardinalno drugačiji zvuk. Vreme je donelo nova pravila. R'n'R je postao i bremenita obaveza od koje su mnogi odustali. Ispalo je da su ostali samo orlovi. Dometi vrabaca se daju videti na drugim visinama. Istina mašina melje.

"EKV" nije samo grupa što svira bolnu muziku već dokaz da nije sve slupano, čak i kad ne nose uskiptali polet oni su dokaz da "grad koji je nekad bacao svetlo daleko" nije zanemeo. To je zvuk i urlik Beograda koji neće pasti, pristati na dresuru, biti prisvojen ili potkupljen.

SLOVENSKE PESME O ZEMLJI

Niko nije opevao grad, samoću, vetar, hrabrost i nemoć, bolje i tačnije od njih. U ime mnogih i običnih vršnjaka, dugo svedoče da ovaj i onakav svet nikad neće biti prijateljsko okruzenje. Na našim adresama, gde je većina rođena poražena, najbolji su oni koji najglasnije slave svoj udes. Pesma "EKV" je slovo o životu kao bolu. U suštini oni su bend čija poetika tek treba da se valorizuje. U pitanju je jedna plemenita sinteza jedne bolje mogućnosti, humanije svrhe, plodonosnijih reskira i spoznaje da je umetnost sa kičmom, u svetlu balkanskih raspleta, samo rizik od velike cene i male utehe. Tu zadovoljstva i razumevanja teško da ima. Gristi nebo i šetati po vodi možda je sumanuti san tragača za blagom cara Radovana.

Ali za nemogućim se mora žudeti pogotovo u sezonama debelih oblaka. Lepo je što postoji još neko ko sanja "sa vetrom uz lice", spreman da pravi "dum - dum" muziku. Sa njihove strane ulice drugačije se vidi i čuje. Te pesme tečke, krvave i slovenske o Zemlji, sudbini, odlascima i ponosu jedan su od najpotresnijih dokumenata uz koje su odrasle generacije prošle i ove decenije.

Zato neće biti iznenađena ako ih sutra u Centru "Sava", posle dugog ustezanja od beogradskih nastupa, i pre nego što zasviraju jedan deo ovog grada pozdravi sa dozom naglašenog postovanja. Oni su najbezkompromisnije od budućnosti koju je obećao "Paket Aranžman". Zbir talenata koji nije ustuknuo, zanemeo, umro ili pobegao raspojasanim đilkošima koji upravo jasu, ponovo, glasno i jasno, deli svoj deo slobode i snova.

Poslednju ploču su nazvali "Neko nas posmatra"? Da li su u svojoj tvrdoglavosti odista mislili na Vladimira Velmar-Jankovića, Vinavera, Crnjanskog, Kiša i Duška Radovića? Pokušaću da nađem odgovor. U urbanom zbegu koji se ne okuplja na poselima.