Komentar #9

Robinzon našeg rokenrola

Posmrtno slovo Pece Popovića

    Smrt je opet pokazala najviše ukusa. Ume da izabere. Nama koji privremeno ostajemo, nema druge no da podelimo onu istu vrstu tuge i nemoći koja nas je sve jednom naterala da potražimo kroz rokenrol svoj drugačiji put ka životu ili umetnosti.

    Pesme su, to nikako da naučimo, da se pevaju a ne žive. Ali, suviše kratko traju da bi se samo pevale. Možda smo svi mi u velikoj zabuni da se svet, ovakak kakav je, uopšte može menjati, pogotovo ne do kraja pesme. Nemoću se možda stvarno i ne može postići. Ali za tim nemogućim se može, ponekad i mora žudeti. U tih nekoliko dosuđenih godina za nas, tvoj deo nemogućeg preselio si u prostor za koji si verovao da je zemlja za sve nas i zemlja za sve naše ljude na način koji te uvek izdvaja.

    U azbuci B i V suseduju. U taj mali prostor smestio si bit svoje poetike od zapravo jednog glagola sa različitim slovima, a istim značenjem. Boleti i Voleti. Tu je stao veliki grad, ogromna samoća, stalna sumnja, slovenska romantika i balkanska strast, prkosni mlad čovek koji bi da bude izvan krda, bivša i ova otadžbina, ta talentovana novotalasna generacija sa kraja pedesetih i svi ovi klinci koji su tokom poslednjih desetak godina u tvom primeru pronašli i svoj razlog za rokenrol.

    Nedostojno je reći da si Ti neobičan čovek - glas i urbani autor sa pesmama koje su veoma ličile na naš udes. Ti si ono značajnije: častan primer i naš umetnik koga se nikad nećemo stideti u ovoj stvari.

    A to, nije odlika malih i slabih. Valjalo je ustati s vetrom uz lice, i boriti se muzikom koja nije bezbrižna i bezazlena. Valjalo je podmetnuti ime i obraz. Sada kada Ti to malo znači, budi siguran da smo ponosni što si smeo, umeo, i hodao sa druge strane ovog lošeg doba. Znaš, čovek je upravo čovek zbog svoje iskonske potrebe da ide dalje, da ništi granice i sva ograničenja koja degradiraju. Čovek, pogotovo ako je u umetnosti, bi da uvek osvaja, da večno preispituje i uzdiže jedan unutrašnji nemir. Nemir kao mogućnost za osvajanje slobode. U potrazi za tom slobodom, oslobodio si energiju koja je ostavila dubok trag i motivisala ka boljem. Čudo te energije raznosiće još dugo robinzoni ovdašnjeg rokenrola.

    Jesen je ali drugačija od one u Tvojoj pesmi. Jesen u kojoj si zaustavljen, jesen u kojoj si pokušao i jesen u kojoj se razdvajamo.

    U ime onih koje si znao, sa kojima si delio zrnevlje zadovoljstva i okean zajedničkih poraza, u ime naših rasutih dukata, u ime Sube iz Brazila, Teda čoveka iz Australije, Bojana, Koje i Raše iz Londona, Firčija i Marine iz Njujorka, Masima iz Pule, Sneške iz Frankfurta, Dražena iz Zagreba, one devojke iz Sarajeva koja ti je na koricama knjige zapisala "Verovaću ti dok god budeš živeo i pevao", u ime Šarla Akrobate, Katarine II, Ekatarine Velike, Rimtuti Tukija, u ime one Jugoslavije koju si voleo i koja je znala da ti uzvrati i u ime ovog pretužnog zbora, ovlašćen sam da kažem:

    Doviđenja, naš Milane!
Idi i ovog puta ispred nas i znaj da znamo: nikud ne odlaziš!
Ti se samo prvi vraćas u naš zajednički zavičaj.
Tamo gde pobedničke trube drugačije zvuče...