Vedro zimsko podne... Mraz stegao, sve puca, i Nađenjki, koja me drži pod ruku, hvata se srebrnasto inje po uvojcima, na slepoočnicama i na maljicama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu do samog podnožja pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, postavlene jarkocrvenom čojom.
      - Da se spustimo, Nadežda Petrovna, - molim ja. - Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo živi i čitavi.
      Ali Nađenjka se boji. Sav taj prostor od njenih majuiišh kaljača pa do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, neizmerno duboka provalija. Kad pogleda dole, ona premre i zastane joj dah čim je pozovem da sedne u sanke, a šta će tek biti ako se usudi da poleti u provaliju! Ona će umreti, poludeće.       - Preklinjem vas! - govorim joj. - Zašto se bojite? Shvatite da je to malodušnost, kukavičluk!
      Nađenjka najzad popušta, i ja joj na licu čitam da ona popušta iako je to opasno po život. Bledu, uzdrhtalu, nameštam je u sanke, obgrlim je rukom i zajedno se sunovraćujemo u bezdan.
      Sanke lete kao strela. Vazduh koji prosecamo šiba u lice, huči, zviždi u ušima, bolno štipa od besa, hoće da skine glavu s ramena. Od siline vetra ne možemo da dišemo. Kao da nas je sam đavo zgrabio svojim kandžama pa nas s rikom vuče u pakao. Predmeti oko nas slivaju se u jednu dugu traku koja strmoglavo juri... Evo, još časak samo - čini nam se - i propali smo!
      - Ja vas volim, Nađa! - izgovaram poluglasno. Sanke počinju da klize sve sporije i sporije, hujanje vetra i zujanje salinaca nisu više tako strašni, dah više ne zastaje, i evo nas najzad dole.
      Nađenjka je ni živa ni mrtva. Bleda, jedva diše... Ja joj pomažem da ustane...       - Ni za živu glavu neću se više spuštati - kaže ona gledajući me razrogačenim očima punim užasa. - Ni za šta na svetu! Umalo nisam presvisla!       Malo kasnije ona dolazi k sebi, i već mi upitno zagleda u oči: jesam li ja rekao one četiri reči ili su joj se samo one pričule u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.
      Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka joj, očigledno, ne da mira. Jesu li izgovorene one reči ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje vrlo važno, najznačajnije na svetu. Nađenjka mi prodornim pogledom nestrpljivo, tužno zagleda u lice, odgovara bez veze, čeka hoću li ja započeti razgovor. 0, koliko promena na tom dragom licu, koliko promena! Ja vidim, ona se bori sa sobom. htela bi pešto da kaže, nešto da pita, ali ne na-lazi reči, nezgodno joj je, strašno, smeta radost...
      - Znate šta? - kaže ona ne gledajući me.
      - Šta? - pitam ja.
      - Hajde još jednom ... da se spustimo.
      Penjemo se uza stepene na breg. Ja ponovo nameštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, ponovo letimo u stravičnu provaliju, ponovo huji vetar i zuje salinci, i ponovo u najjačoj i najbučnijoj jurnjavi sanki ja izgovaram poluglasno:
      - Ja vas volim, Nađenjka!
      Dok se sanke zaustavljaju Nađenjka meri pogledom breg niz koji tek što smo se spustili, zatim dugo gleda u moje lice, osluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak i njen muf i kapuljača, cela njena sitna pojava izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
      - U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričulo?
      Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Siroto devojče ne odgovara na pitanja, natmurilo se, samo što ne zaplače.
      - Hoćemo li kući? - pitam ja.
      - A menn ... meni se sviđa ovo sankanje - kaže ona crveneći. - Da se spustimo još jedanput?
      Njoj se "sviđa" to sankanje, a međutim, dok seda u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, dršće.
      Spuštamo se treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja prinosim ustima maramicu, kašljem, i kad se nađemo na sredini brega, uspem da prošapćem:
      - Ja vas volim, Nađa!
      I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, razmišlja o nečemu... Ja je pratim sa sankanja kući, ona se trudi da ide što lakše, usporava korak i neprestano očekuje da li ću joj kazati ore reči. Ja vidim kako se muči, kako se savladava da ne kaže:
      - Nije moguće da ih je govorio vetar! Ja neću
      da je to govorio vetar!
      Sutradan ujutru dobijem ceduljcu: "Ako idete danas na sankanje, svratite po mene. N." I od toga dana Nađenjka i ja - svakog dana idemo na sankanje i, spuštajući se odozgo, ja svaki put poluglasno izgovaram uvek iste reči:
      - Ja vas volim, Nađa!
      Uskoro se Nađa navikava na tu rečenicu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, juriti niz breg strašno je kao i pre, ali sada već strah i opasnost daju posebnu čar rečima o ljubavi, rečima koje su zagonetne kao i pre, i koje tište dušu. Osumnjičena su uvek ista dvojica: ja i vetar... Ko joj od nas dvojice izjavluje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, očigledno, već svejedno; iz bilo kog pehara pio - svejedno je, samo da se opiješ.
      Jednog podneva uputih se sam na sankanje; umešavši se u gomilu, vidim kako Nađenjka prilazi bregu, kako me traži očima... Zatim se plašljivo penje uza stepenice... Strašno joj je da se sanka sama, o, koliko je to strašno! Ona je bleda kao sneg, dršće, ona ide kao na gubilište ali ide, ide odlučno, ne osvrćući se. Ona je sigurno odlučila da najzad proveri hoće li se čuti one zanosne slatke reči kad mene nema? Ja vidim kako, bleda, sa ustima otvorenim od užasa, seda u sanke, zatvara oči i, oprostivši se zauvek od života, kreće... "Zzzz" ... zuje salinci. Ne znam čuje li Nađenjka one reči... ja samo vidim kako ona ustaje iz sanki iznurena, slaba, a po licu joj se vidi da ni sama ne zna da li je čula nešto ili nije. Dok se spuštala, strah joj je oduzeo sposobnost da čuje, da razaznaje šumove, da shvata...
      Ali evo dolazi i prolećni mesec mart... Sunce je sve blaže. Naš ledeni breg tamni, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Mi prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka više nema gde da čuje one reči, niti ima ko da ih izgovara - vetar se ne čuje, a ja se spremam za Petrograd, na duže vreme, po svoj prilici zasvagda.
      Nekako dandva pre odlaska, u sumrak, sedim ja u bašti, a od dvorišta u kome živi Nađenjka ta bašta je odvojena visokom ogradom sa šiljcima... Još je prilično hladno, na đubrištu još ima snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće i spremajući se na počinak gavrani bučno graču. Prilazim ogradi i dugo posmatram kroz rupu. Vidim kako Nađenjka izlazi na trem i diže tužan, izgubljen pogled prema nebu... Prolećni vetar duva pravo u njeno bledo sumorno lice... On je podseća na onaj vetar koji nam je hučao onda na bregu kad je slušala one četiri reči, i lice joj postaje tužno, pretužno, a niz obraz klizi suza... I siroto devojče pruža obe ruke kao da moli taj vetar da još jednom donese one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:
      - Ja vas volim, Nađa!
      Bože moj, šta se zbiva s Nađenjkom! Ona klikće, smeši se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srećna, tako lepa.
      A ja odlazim da se spremam za put.
      To je bilo davno. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama želela - to je svejedno, za sekretara plemićkog starateljskog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo nas dvoje nekada išli na sankanje i kako joj je vetar donosio reči: "Ja vas volim, Nađenjka" - nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najdirljivija i najlepša uspomena u životu...
      A meni sada, kad sam postao stariji, nije jasno zašto sam govorio one reči, zašto sam se šalio ...