Nazad

Vladimir Majakovski


Pesme







O tome



Ovom temom,
i plitkom i licnom,
prezvakanom
kroz strofe i strofe,
k'o pesnicka veverica vicno
vrteh se i vrtecu se opet.
"Ona" i "on" balada je sva.
Nisam uzasno nov ja.
Uzasano to je
sto "on" - sad sam ja
i sto je "ona" - moja.





Oblak u pantalonama



Vi mislite bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.
"Doc'u u cetiri" rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i vece
u nocnu strahu bezi,
vece decembarsko
s prozora
u magli
U staracka ledja smeju se i rzu
kandelabri.
Mene vise prepoznati ne moze:
ja sam zgrcena
gomila
zila.
Sta takva gomila pozeleti moze?
A mnogo hoce takva gomila.
Jer vise nije vazno
ni to sto sam od bronze,
ni to sto srce moje -
od gvozdja hladnog -
bije.
Nocu i covek svoj zvek
u nesto zensko, meko,
zeli da sakrije.
I ja sam,
ogroman.
na prozoru savijen,
rastapam staklo celom od celika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je -
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, sto se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
cekam,
zabivsi lice u rosavo lice kise.
I vec me je poprskala dreka
gradske plime, sve vise.
Ponoc, sa nozem kog pruza -
do djavola s njim! -
dosla je,
zaklala.
I kao s' panja glava suznja,
dvanaesta ura je pala.
u oknima sumorne kisne kapi,
kreveljeci se,
nakrcale,
k'o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Cujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I , gle -
u pocetku jedva je posao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrcao.
Sada je sa druga dva
ocajno igrati stao.
Pao na plafon spratu nize.
Zivci
veliki,
mali,
mnogi -
pomamno skacu
i vec -
gmizu.
Zivci pali s nogu!
A noc se po sobi glibi i oko,
otezalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvilese, ko da
krcma zub na zub
ne moze da sastavi.
Usla si
osorna, kao "na!"
guzvajuci rukavice kao luda,
i rekla: "Da, znate, ja cu da se udam."
Pa sta, udajte se.
Nista nije bilo.
Izdrzacu.
Gledajte - ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
Secate se?
Govorili ste:
"Dzek London, novac, ljubav, strasti" -
a ja videh samo jedno:
vi ste Djokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali su je.
Opet cu ljubav u terevenkama utuci
povije obrva ozarivsi vatrom.
Pa sta!
Ponekad i u izgoreloj kuci
skitnice nadju dom!
Izazivate?
"Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja" Setite se!
Pala je Pompeja
od razdrazenog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubiteli
obesvescivanja,
zlocinstava,
pokolja,
da li ste najstrasnije
videli -
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osecam -
"ja"
za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
vaseg sina nesto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srece i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Neces?
Cekas
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu losem,
dodjem
i procedim bezubo
da sam ja danas
"neobicno posten".
Marija,
vidis -
ja se, vec poguren, slamam.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti neznu rec?
Ptica
zivi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam covek, Marija,
prost,
koga je sipljiva noc iskasljavala na prljavu
ruku Presnje.
Marija, hoces li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo
zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljanja sto bode-
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidis -
zabili su u oci iz sesira ciode.
Pusti me.
Mala!
Ne boj se
sto na mom volovskom vratu
sede kao planine vlazne zene od znoja
gubave.
Ja kroz zivot vucem (i to je zato)
milion ogromnih, cistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da cu se opet prilepiti za hiljade lica -
''devojke Majakovskog'' -
u izdajnicko vreme mraka,
ta to nije ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, pridji!
U bestidnosti nagote,
ili puna plasljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu sto jos iscvala nije:
srce i ja nijednom ne dozivesmo do maja,
a u prokletom zivotu
tek stoti april je.
Znaci - opet,
dok mracno sve je to,
uzecu srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko sto
u stenaru pseto
nosi svoju sapu preseceno vozom.
Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odecu belu lepi se prasine cvece.
oko zemlje - Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce ce da se okrece.
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca -
krvlju oznacice se put sto vodi
ka domu moga oca.
Izaci cu
prljav (od jendeka, gde provodih noci)
primaci cu mu se blize,
sagnucu se
i na uho mu reci:
Slusajte, gospodine Boze!
Kako vam ne dosadi
u zele oblaka mreskavih
zamakati oci odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtesku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Svemoguci, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti -
a zasto nisi izmislio
da se bez muke
moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Misljah - Bozanstvo si, svemoguce, staro,
a ti si nedouceni, majusni bogic samo.
Vidis, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjasa od straha valja se!
A tebe, sto si tamjanom opijen,
rasporicu odavde do Aljaske!
Pustite me!
Necete me zaustaviti.
lazem li, u pravu li
sam ja,
ali vise ne mogu da budem spokojan.
Gledajte -
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!
Gluho.
Vasiona spava,
polozivsi sapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.




Flauta kicma



I nebo,
sto zaboravi u dimu da je plavo,
i oblake iscepane kao izbeglice,
ozaricu svojom poslednjom ljubavlju,
sto kao jekticavog
rumeni se lice.
I nadvisicu
komesanja ova,
onih koji zaboravise neznost i dom.
Cujte,
ljudi!
Izadjite iz rovova,
pa posle doratujte.
Cak i kad
od krvi pijan,
klateci se kao Bahus,
rat kroci,
ni tad da s uma ljubavne reci smetnes.
Mili Nemci!
Znam,
u vasem dahu
Geteova je Grethen.
Francuz
smeseci se na nozu mre,
i s osmehom se rusi pogodjen avijaticar,
ako se sete
poljupca otpre
tvog, Travijata.
Al' dosta mi je ruzicaste mekote,
koju stoleca podnose.
Na kolena ispred nove lepote,
nasminkane,
sto slavim,
ridjokose!
Mozda od vremena ovog,
od bajoneta ostrijeg,
kada stoleca pobeli brada,
ostacemo samo
ti
i ja,
sto bacam se za tobom
od grada do grada.
Ako preko mora odes naglo,
skrsivsi se u rupu noci guste -
utisnucu u tebe kroz londonsku maglu
fenjera ognjene usne.
Istegnes li karavne kroz pustinjsku zegu,
gde lavovi su zasedu zauzeli -
prislonicu ti
pod pescanim bregom
obraz kao Sahara vreli.
Mocni,
ako zatrebam im -
reci ce mi:
Idi, pogini u ratu!
Poslednje bice
tvoje ime
na usnama pocepanim granatom.
Pod krunom svrsicu?
Na Svetoj Jeleni?
Osedlav zivota talase-vrance,
jednak sam kandidat
za cara vaseljene
i za
lance.
Odredjen sam da budem nov car -
tvoje lisce tu je,
na suncanom zlatu moga novca
naredicu
da se iskuje.
A tamo
gde svet je ko tundra olinjo,
gde trgujuci s vetrom reka se probija;
na lancu izgrepscu ime Ljiljino
i izgubicu ga u mraku robije.
Slusajte vi sto zaboraviste da nebo je plavo,
nakostreseni
kao zver kleta!
Ovo sto se zari
ko lice jekticavog
mozda je poslednja ljubav sveta.




Volim



Brodovi i -
oni u luke se slise.
Vozovi - na stanicu teraju i oni.
A mene ka tebi nesto tim vise -
jer volim -
vuce i goni.
Puskinov vitez u podrum se skriva,
cicija u svome novcu da uziva.
Tako ti se vracam
ja, draga, predano
Moje je to srce,
s divljenjem ga gledam.
i gar
sa sebe spira, brije se i mije.
Tako i ja,
tebi vracajuci se,
zar
ne odlazim kuci,
zar nije?!
Konacnoj se vracamo meti.
Smrtne zemaljsko narucju veze
Tako
tek sto rastanemo se
ja i ti,
nepokolebljivo ti
tezim.




Prolecno pitanje



Strasno me muci mora.
Sigurno su -
besane noci.
Razumete li da ce skoro
u RSFSR
prolece doci
. Ta sva su druga pitanja
jasna vise il' manje
I ona sto se odnose na mir
i pitanja hleba.
Ali ovo kardinalno
prolecno pitanje
najzad urediti treba.


Pitka filozofija na dubokim mestima





Postacu ne Tolstoj,
no nesto mnogo gore,
jedem,
pisem,
i ludim od toplog svoda.
Ko jos nije filozofirao nad morem?
Voda.
Ko vrag ljut bese
okean proslo vece,
danas -
golubica na jajima,
pun smirenja.
Kolika razlika!
Sve tece…
Sve se menja.
A ima voda svoje vreme:
plima, oseka,
jedno po jedno.
Samo kod Stjeklova
voda ne izlazi iz teme.
I to nepravedno.
Crknuta riba usamljena sred vode.
Ko slomljena krilca -
peraja trag.
I pliva tako, i ode vragu.
U susret trom, fokinog tela,
brod iz Meksika,
a mi - tamo sada.
Drukcije i ne moze.
Podela rada.
Kazu - kit.
Moze biti.
Vrsta ribljeg Bjednog -
trostrukog obima.
Samo kod Demjana brci su spolja,
a kit ih unutra ima.
Godine - galebi.
Poredjaju se i u more se zariju
kljukajuci se ribom nemilice.
Pa se sakriju.
U samoj stvari, gde su te ptice?
Ja sam se rodio, sisao isprva
ziveo, radio, i starost ce doci…
Evo, i zivot kao Azorska ostrva
ce proci.




Dobro



Dvanaest kvadratnih metara od mene -
sve sto nas cetvoro imamo od kuce:
Ljilja, Osja ja i Stene
(jedno kuce.)
Ja sam se mnogo po toplim
zemljama motao,
ali tek te zime uz cvokotanje zuba
shvatio sam sta je toplota -
prijateljstvo, porodica, ljubav.
Napisah li nesto?
Ako jesam,
ma sta ako uspeh da srocim -
to su skivile oci-nebesa
ljubljene moje oci.
Goruce, crne
kao u srne.
Odjednom telefon stade da se koci,
udari uho ko motkom:
glad je sakrila oci otokom.
Lekar mota - za oci gazele
treba toplota, treba zelen.
Na kuci, vec brze voljenoj,
sav strepec - dve mrkvice drzec
za zelen repic.
Ja poklanjah mnogo cveca i slatkisa,
ali u secanju cuvam mrkvice ove
od svega vise, i naramak
brezovih drva.
Mokra i teska gomila trescica,
a svaka treska
tanka obrvica.
Obrazi natekli.
Zenice se spekle.
Neznost i celer
oci da iscele.
Pogled izvuci, gledaj revoluciju.
Meni je lako - ja sam Majakovski,
pa glodjem tako but konjski.




Iz sveg glasa



Vec prodje jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlecni put noc studi.
Ne zuri mi se. I munja-telegram
nema z bog cega da plasi te i budi.
Kao sto kazu, incident je resen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo precistili, I sto da se drese
uzajamne boli, uvrede i kobi.
Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noc zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj cas odustajes da protumacis sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.



Nazad





Marko Ilic ~ igla @ EUnet.yu