Vladimir Majakovski
Ovom temom, i plitkom i licnom, prezvakanom kroz strofe i strofe, k'o pesnicka veverica vicno vrteh se i vrtecu se opet. "Ona" i "on" balada je sva. Nisam uzasno nov ja. Uzasano to je sto "on" - sad sam ja i sto je "ona" - moja.
Vi mislite bunca malarija? To je bilo, bilo u Odesi. "Doc'u u cetiri" rekla je Marija. Osam. Devet. Deset. Evo i vece u nocnu strahu bezi, vece decembarsko s prozora u magli U staracka ledja smeju se i rzu kandelabri. Mene vise prepoznati ne moze: ja sam zgrcena gomila zila. Sta takva gomila pozeleti moze? A mnogo hoce takva gomila. Jer vise nije vazno ni to sto sam od bronze, ni to sto srce moje - od gvozdja hladnog - bije. Nocu i covek svoj zvek u nesto zensko, meko, zeli da sakrije. I ja sam, ogroman. na prozoru savijen, rastapam staklo celom od celika. da li je to ljubav ili nije? I kakva je - mala ili velika? Odakle velika u takvom telu: mora da je to malena, neka krotka ljubav, sto se u stranu baca od automobilskih sirena i voli zveket praporaca. Opet i opet cekam, zabivsi lice u rosavo lice kise. I vec me je poprskala dreka gradske plime, sve vise. Ponoc, sa nozem kog pruza - do djavola s njim! - dosla je, zaklala. I kao s' panja glava suznja, dvanaesta ura je pala. u oknima sumorne kisne kapi, kreveljeci se, nakrcale, k'o urlanjem usta da su razjapile himere s pariske katedrale. Prokleta da si! I pocepa usta skoro krik. Zar ti je i to malo? Cujem: nerv, tiho, kao s kreveta bolesnik, podigao se. I , gle - u pocetku jedva je posao jedva, onda je ustalasan, jasan, potrcao. Sada je sa druga dva ocajno igrati stao. Pao na plafon spratu nize. Zivci veliki, mali, mnogi - pomamno skacu i vec - gmizu. Zivci pali s nogu! A noc se po sobi glibi i oko, otezalo, odatle nikako da se ispravi. Odjednom, vrata zacvilese, ko da krcma zub na zub ne moze da sastavi. Usla si osorna, kao "na!" guzvajuci rukavice kao luda, i rekla: "Da, znate, ja cu da se udam." Pa sta, udajte se. Nista nije bilo. Izdrzacu. Gledajte - ja sam spokojan ko bilo pokojnika. Secate se? Govorili ste: "Dzek London, novac, ljubav, strasti" - a ja videh samo jedno: vi ste Djokonda, koju treba ukrasti! I ukrali su je. Opet cu ljubav u terevenkama utuci povije obrva ozarivsi vatrom. Pa sta! Ponekad i u izgoreloj kuci skitnice nadju dom! Izazivate? "Manje no prosjak kopejaka vi imate smaragda bezumlja" Setite se! Pala je Pompeja od razdrazenog Vezuva! Hej! Gospodo! Ljubiteli obesvescivanja, zlocinstava, pokolja, da li ste najstrasnije videli - lice moje kada sam ja apsolutno spokojan? I osecam - "ja" za mene je malo. neko se otima iz utrobe moje. Halo! Ko je? Mama? vaseg sina nesto divno boli! Mama! Zapaljeno mu je i srece i vene. Recite sestrama, Ljudi i Olji, on nema kuda da se dene. Marija! Marija! Marija! Pusti me, Marija! ne mogu ostati na ulicama! Neces? Cekas dok upalih obraza grubo, bljutav, i isproban na svemu losem, dodjem i procedim bezubo da sam ja danas "neobicno posten". Marija, vidis - ja se, vec poguren, slamam. Marija! Kako u debelo uho zabosti neznu rec? Ptica zivi od pesme, peva gladna i zvonka, a ja sam covek, Marija, prost, koga je sipljiva noc iskasljavala na prljavu ruku Presnje. Marija, hoces li me takvog? Pusti me, Marija! Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca. Marija! Na ulicama su zveri. Na vratu prsti davljanja sto bode- Boli! Otvori svoje dveri! Vidis - zabili su u oci iz sesira ciode. Pusti me. Mala! Ne boj se sto na mom volovskom vratu sede kao planine vlazne zene od znoja gubave. Ja kroz zivot vucem (i to je zato) milion ogromnih, cistih ljubavi i milion miliona malih ljubavi. Ne boj se da cu se opet prilepiti za hiljade lica - ''devojke Majakovskog'' - u izdajnicko vreme mraka, ta to nije ipak dinastija carica krunisanih u srcu jednog ludaka. Marija, pridji! U bestidnosti nagote, ili puna plasljivih drhtaja, no daj tvojih usana lepotu sto jos iscvala nije: srce i ja nijednom ne dozivesmo do maja, a u prokletom zivotu tek stoti april je. Znaci - opet, dok mracno sve je to, uzecu srce, isplakano grozno, da ga nosim, ko sto u stenaru pseto nosi svoju sapu preseceno vozom. Krvlju svoga srca ja radujem put, uz odecu belu lepi se prasine cvece. oko zemlje - Krstiteljeve glave po hiljaditi put Irodijada-sunce ce da se okrece. I kada moja gomila godina odigra svoje do konca - krvlju oznacice se put sto vodi ka domu moga oca. Izaci cu prljav (od jendeka, gde provodih noci) primaci cu mu se blize, sagnucu se i na uho mu reci: Slusajte, gospodine Boze! Kako vam ne dosadi u zele oblaka mreskavih zamakati oci odebljale, a? Hajde da organizujemo vrtesku na drvetu poznavanja dobra i zla! Svemoguci, ti si izmislio za svakog po dve ruke, i svakome si po glavu dao ti - a zasto nisi izmislio da se bez muke moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?! Misljah - Bozanstvo si, svemoguce, staro, a ti si nedouceni, majusni bogic samo. Vidis, ja se saginjem i iz sare vadim kamu. Krilati nitkovi! U raju da ste zbijeni! Gomila perjasa od straha valja se! A tebe, sto si tamjanom opijen, rasporicu odavde do Aljaske! Pustite me! Necete me zaustaviti. lazem li, u pravu li sam ja, ali vise ne mogu da budem spokojan. Gledajte - zvezde su opet obezglavili i nebo okrvavili od pokolja! Ehej! Nebo! Skini kapu! ja dolazim! Gluho. Vasiona spava, polozivsi sapu s krpeljima zvezda pod ogromno uho.
I nebo, sto zaboravi u dimu da je plavo, i oblake iscepane kao izbeglice, ozaricu svojom poslednjom ljubavlju, sto kao jekticavog rumeni se lice. I nadvisicu komesanja ova, onih koji zaboravise neznost i dom. Cujte, ljudi! Izadjite iz rovova, pa posle doratujte. Cak i kad od krvi pijan, klateci se kao Bahus, rat kroci, ni tad da s uma ljubavne reci smetnes. Mili Nemci! Znam, u vasem dahu Geteova je Grethen. Francuz smeseci se na nozu mre, i s osmehom se rusi pogodjen avijaticar, ako se sete poljupca otpre tvog, Travijata. Al' dosta mi je ruzicaste mekote, koju stoleca podnose. Na kolena ispred nove lepote, nasminkane, sto slavim, ridjokose! Mozda od vremena ovog, od bajoneta ostrijeg, kada stoleca pobeli brada, ostacemo samo ti i ja, sto bacam se za tobom od grada do grada. Ako preko mora odes naglo, skrsivsi se u rupu noci guste - utisnucu u tebe kroz londonsku maglu fenjera ognjene usne. Istegnes li karavne kroz pustinjsku zegu, gde lavovi su zasedu zauzeli - prislonicu ti pod pescanim bregom obraz kao Sahara vreli. Mocni, ako zatrebam im - reci ce mi: Idi, pogini u ratu! Poslednje bice tvoje ime na usnama pocepanim granatom. Pod krunom svrsicu? Na Svetoj Jeleni? Osedlav zivota talase-vrance, jednak sam kandidat za cara vaseljene i za lance. Odredjen sam da budem nov car - tvoje lisce tu je, na suncanom zlatu moga novca naredicu da se iskuje. A tamo gde svet je ko tundra olinjo, gde trgujuci s vetrom reka se probija; na lancu izgrepscu ime Ljiljino i izgubicu ga u mraku robije. Slusajte vi sto zaboraviste da nebo je plavo, nakostreseni kao zver kleta! Ovo sto se zari ko lice jekticavog mozda je poslednja ljubav sveta.
Brodovi i - oni u luke se slise. Vozovi - na stanicu teraju i oni. A mene ka tebi nesto tim vise - jer volim - vuce i goni. Puskinov vitez u podrum se skriva, cicija u svome novcu da uziva. Tako ti se vracam ja, draga, predano Moje je to srce, s divljenjem ga gledam. i gar sa sebe spira, brije se i mije. Tako i ja, tebi vracajuci se, zar ne odlazim kuci, zar nije?! Konacnoj se vracamo meti. Smrtne zemaljsko narucju veze Tako tek sto rastanemo se ja i ti, nepokolebljivo ti tezim.
Strasno me muci mora. Sigurno su - besane noci. Razumete li da ce skoro u RSFSR prolece doci . Ta sva su druga pitanja jasna vise il' manje I ona sto se odnose na mir i pitanja hleba. Ali ovo kardinalno prolecno pitanje najzad urediti treba.
Postacu ne Tolstoj, no nesto mnogo gore, jedem, pisem, i ludim od toplog svoda. Ko jos nije filozofirao nad morem? Voda. Ko vrag ljut bese okean proslo vece, danas - golubica na jajima, pun smirenja. Kolika razlika! Sve tece… Sve se menja. A ima voda svoje vreme: plima, oseka, jedno po jedno. Samo kod Stjeklova voda ne izlazi iz teme. I to nepravedno. Crknuta riba usamljena sred vode. Ko slomljena krilca - peraja trag. I pliva tako, i ode vragu. U susret trom, fokinog tela, brod iz Meksika, a mi - tamo sada. Drukcije i ne moze. Podela rada. Kazu - kit. Moze biti. Vrsta ribljeg Bjednog - trostrukog obima. Samo kod Demjana brci su spolja, a kit ih unutra ima. Godine - galebi. Poredjaju se i u more se zariju kljukajuci se ribom nemilice. Pa se sakriju. U samoj stvari, gde su te ptice? Ja sam se rodio, sisao isprva ziveo, radio, i starost ce doci… Evo, i zivot kao Azorska ostrva ce proci.
Dvanaest kvadratnih metara od mene - sve sto nas cetvoro imamo od kuce: Ljilja, Osja ja i Stene (jedno kuce.) Ja sam se mnogo po toplim zemljama motao, ali tek te zime uz cvokotanje zuba shvatio sam sta je toplota - prijateljstvo, porodica, ljubav. Napisah li nesto? Ako jesam, ma sta ako uspeh da srocim - to su skivile oci-nebesa ljubljene moje oci. Goruce, crne kao u srne. Odjednom telefon stade da se koci, udari uho ko motkom: glad je sakrila oci otokom. Lekar mota - za oci gazele treba toplota, treba zelen. Na kuci, vec brze voljenoj, sav strepec - dve mrkvice drzec za zelen repic. Ja poklanjah mnogo cveca i slatkisa, ali u secanju cuvam mrkvice ove od svega vise, i naramak brezovih drva. Mokra i teska gomila trescica, a svaka treska tanka obrvica. Obrazi natekli. Zenice se spekle. Neznost i celer oci da iscele. Pogled izvuci, gledaj revoluciju. Meni je lako - ja sam Majakovski, pa glodjem tako but konjski.
Vec prodje jedan. I sigurno si legla. Ko srebrna oka Mlecni put noc studi. Ne zuri mi se. I munja-telegram nema z bog cega da plasi te i budi. Kao sto kazu, incident je resen. Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi. Mi smo precistili, I sto da se drese uzajamne boli, uvrede i kobi. Pogledaj samo kakav je mir nad svetom. Noc zvezdanim sjajem nebesa skor osu. U taj cas odustajes da protumacis sve to istoriji, vekovima i kosmosu.
