Subjekt je, u teorijskoj psihoanalizi se to priznaje i naglašava, element simboličke mreže, to će reći, što je, naravno, paradoks, konstitutivni element onoga što ga konstituiše kao subjekt. Možda bi bilo tačnije reći, takođe u okviru ovog paradoksa, on je mesto u prostoru simboličkog na koje se nabacuje simbolička mreža, dakle, ono mesto kojemu simboličko daje identitet što ga ono (mesto) već ima. Iz te je perspektive razumljiva, logična i čak nužna Lakanova tvrdnja da subjekt obrazuje igra simbola u kojoj on ima ulogu jedinice u modelu te igre[1]. Lakan izričito kaže da ljudski subjekt ne izaziva ovu igru. Ali, ona se igra za njega, čak, ona je njegova igra.[2] Simboličko za subjekt (iako u tome za nema nikakvog teleološkog smisla) razapinje svoje mreže. Razapinje je između subjekata. Tako potvrđuje njihovo postojanje. U stvari, simboličko potvrđuje, stavlja pečat na pakt između subjekta i drugog, između subjekata. Međuzavisnost pojavljivanja subjekta i simboličkog sistema upisana je u igru simbola, u mogućnost te igre, u samu objektivnost simboličkog, sa kojom je (objektivnošću), kao osnovom svoje gradnje, Lakan, očito, računao. Pretpostavlja je i simbolički pakt (tako Lakan zove pakt subjekta i drugog). Jer, subjekt pristavši na razmenu reči, prihvata i da reč, pošto joj je zatupio rubove (pošto ju je pretvorio u reč), bude znak prepoznavanja, da bude simbol.[3]
Efikasnost i ustrajnost simboličkog poretka Lakan, implicite, pretpostavlja, može biti i stoga što subjekt u njemu lako pred-stavlja želje i osećanja, što se u njemu sam pred-stavlja.[4] Realni poredak, međutim, iščezava. Po tome bi ga trebalo vezati za dimenziju smrti i seksualnosti, što znači za onu dijalektiku koja je zapravo suštinski dijalektika simboličkog i koja Lakana, u biti, i zanima, utoliko pre, što, kako on veruje, simbolički poredak koincidira sa nesvesnim.[5] Razume se, simbolički poredak ne zamenjuje realnost. On je poredak samog zamenjivanja, ona (formalna) veza koja realnost, kao realnost, drži na okupu. Simboličko proizvodi zajedno i značenje i realnost, u stvari, ono, između ostalog, i zbog svoje postojanosti, čini mogućim uređenje realnosti. Moglo bi se, istina, reći da simboličko uređuje realnost i na način na koji je uređuje simptom. Praktično, simboličko ograđuje subjekt od njega samog. Ali ono je i istina subjekta koja se iskazuje, istina koja se uobličuje.[6]
Lakan će postojanost simboličkog proizvesti u zakon (čak u zakon oca). Ustrajnost (l'insistance) označiteljskog lanca "korelativna je eks-sistenciji (ex-sistence) (naime, ekscentričnom mestu) gde treba da situiramo subjekt nesvesnog".[7] Doduše, na tom mestu subjekt je i očekivan. (Psihoanaliza, kao diskurs, na tom mestu očekuje subjekt.) Ustrajnost označiteljskog lanca valja, prema tome, misliti kao ustrajnost subjekta nesvesnog, te kao znak stalnog izbivanja subjekta, razume se, i samosvesnog subjekta filosofije, izvan sebe. No ova ustrajnost ne supstancijalizuje subjekt nesvesnog. Njegovu sudbinu, prosto, određuje zakon lanca označitelja, koji je postojan samo kao zakon. Beočuzi lanca su izmenljivi, sa njima i njihovi efekti. To zatim znači da su promenljivi i razlozi ulančavanja nekog beočuga (označitelja). Zar onda, nakon apstrahovanja od realnosti (označitelja), ne treba priznati i da označiteljski lanac određuje sudbinu subjekta uopšte? Lakan, naime, veli da taj zakon uređuje "psihoanalitičke efekte koji su determinišuće za subjekt".[8] U te efekte on ubraja isključenje, potiskivanje, poricanje; svi ovi efekti, zavise od označitelja, njegovog mesta u lancu, sleda premeštanja označitelja, u koje je, u putanju premeštanja, dakle, upisana supstancijalnost subjekta, tj. to što bi se moglo nazvati i što se zvalo supstancijalnost subjekta, to što je, zapravo, prazno mesto subjekta.
Put označitelja, sa svim skretanjima, obilascima, savladavanjima prepreka, sa tragovima probijanja kroz uslovljenosti koje istorija svojata, naravno, ne može biti drugačije određen do kao (istorijski) put označitelja. Zakon tog puta je, ipak, sinhronija, koja, doduše, ne isključuje dijahronijsku dimenziju označitelja (niti njeno učešće i iskustvo u krčenju šikare neartikulisane stvarnosti), a to znači da ne isključuje ni mogućnost subjekta kao takvog, na nekom od planova na kojem se subjekt nalazi. No dijahronija označitelja, niti subjekt kao takav, zapravo i ne postoje pre no što se pojave u sinhronijskom poretku označitelja. Subjekt je, prosto, efekat označitelja. Lakan veli da čak i premeštanje subjekta zavisi od mesta na kojem se označitelj nalazi, od premeštanja označitelja, koji, dakle, postavlja subjekt u njegovu subjektnost. Ova tvrdnja postaje vredna propitivanja tek u kontekstu teze o označitelju koji materijalizuje instancu smrti,[9] jednu suštinski ontološku instancu. Naime, iz te perspektive valja dokučiti da li se iza Lakanove lingvističke vizije subjekta, ipak, krije jedna negativna ontologija, ili u označiteljskoj materijalizaciji instance smrti treba videti tragove fenomenologije, u okviru koje je mogućno misliti da je subjekt efekat nečega (a to nešto, bez sumnje, ima metafizičku težinu) što simbolički poredak samo posreduje? Ili je, ontologizacija označitelja, može biti, jedina mogućnost da se mišljenje subjekta uvede u strukturalizam?[10]
Simbolički poredak može da progovori, može da se ostvari (mada on, govorio ne govorio, čim postoji subjekt, uvek govori, uvek se ostvaruje), rekao sam već, samo ako mu to subjekt svojim postojanjem omogući, tj. ako mu omogući nagon smrti, koji dijalektizuje subjekt i koji je, čini se, maska simboličkog poretka nezavisno od ove dijalektizacije subjekta. Preokret u mišljenju subjekta – i subjektovog odnosa sa govorom i simboličkim uopšte – radikalan koliko je to kod Lakana uobičajeno, nije više mogućno previđati. Za razumevanje Lakanovog mišljenja subjekta važno je uočiti i upamtiti povezivanje simboličkog poretka i smrti. Izgleda, naime, da se simboličko i smrt nalaze na istom poslu. Može biti da je reč samo o različitim manifestacijama iste strukture bez središta, nepostojeće strukture, tj. o različitim registrima u kojima se isto, ne-smislena realnost, pokazuje i postavlja. Sigurno je, sem toga, da simboličko podrazumeva ubistvo stvari, čistote stvari, njenu stvarnosnost. Iz tog ubistva onda stvara realnost te stvari; sigurno je zatim da realnost, koju uspostavlja, dijalektizuje na način na koji je dijalektizuje nagon smrti. Ubija simboličko i subjekt koji artikuliše, koji uspostavlja - u smrti. Neću ovim razjašnjenjem metafore simboličkog uspostavljanja realnosti (smrti pšeničnog zrna) da teologizujem Lakanovo mišljenje, iako tako što ne bi bilo nelogično,[11] a moglo bi biti korisno. Više me, ipak, zanima da u psihoanalitičkoj misli, u, da tako kažem, misli druge scene, otkrijem (eventualno) prisustvo (druge) druge scene, jedinstvenu pozornicu (depsihologizovanog), ipak, psihičkog rada (nijedna formalizacija ne može da poništi psihički karakter tog rada), čak, jedinstvenu pozornicu subjekta i simboličkog.
Označitelj, razumljivo, ako, odista, materijalizuje instancu smrti, "po svojoj prirodi", može biti "samo simbol odsutnosti",[12] posednika moći koja se neopravdano pripisuje njemu i koje je on samo posrednik ili, možda, izvršilac bez svojstava. Pominjem to ovde zato što moram da pitam: ne stoji li iza formalne objektivnosti lanca označitelja, objektivnost, takođe formalna, odsutnog, je li zakon označitelja otelovljenje zakona objektivnosti odsutnog? Ko tada, kako i gde (pitanje mesta je i pitanje porekla) konstituiše subjekt? Da li se psihoanaliza, zbilja, oslobodila transcendentalnog subjekta? Ima li, najzad, razloga za tako što? U mišljenju koje svoja načela ne primenjuje na sebe, koje ta načela najpre na sebi ne dokazuje, takvo pitanje bi imalo smisla. Psihoanaliza se, međutim, legitimizovala da ispočetka misli.
Moglo bi se, doduše, reći da psihoanalizu prevashodno zanima, ili bi trebalo da je zanima, ispoljavanje subjektnosti subjekta u svetu; zanima je, dakle, realnost koja bi mogla imati nekakvu autonomnost.[13] Na taj način se transcendentalni subjekt pokazuje nepotrebnim. Ovaj obrat, uobičajen u mišljenju koje se zadovoljava predefinisanjem stvari i koje nije ništa drugo do jalovo preokretanje, često, praznog objekta, ne može biti dokaz da ni psihoanaliza ne misli ispočetka. Istoričnost, delotvornost prakse i istovremenu performativnost subjektiviteta pretpostavlja i Lakanova tvrdnja da subjekti, u intersubjekatskom odnosu, "modeluju svoja bića u trenu kada ih veže (prođe) (parcourt) označiteljski lanac".[14] Subjektivitet, prema tome, postoji samo kao odsutno, razume se, i izvan performativnosti označitelja. To, najpre, znači da je subjektivitet i sam performativan, potom, da ga u svakom trenutku pro-izvodi/određuje neki označitelj: "...premeštanje označitelja određuje subjekte u njihovim činovima, u njihovoj sudbini, u njihovom odbijanju, u njihovoj zaslepljenosti, u njihovim uspesima i njihovoj kobi, bez obzira na njihove urođene darove i njihovo društveno iskustvo, bez obzira na njihov karakter ili spol."[15]
Ishod performativnosti označitelja – ukoliko je ona odista bezuslovna i ako je subjekt, i pored toga, još nešto drugo i različito no što je subjekt koji proizvodi performativnost označitelja – mora biti ludilo, ili barem ne-smisao, bez obzira na jezički zakon, ili baš zbog tog zakona; subjekt, žrtva označitelja koji ga spopadaju, a svi ga spopadaju kad god im je na domaku, mora da onemi, ili da govori bez mere, da govori sve što označitelji ne znaju da oni govore, da produkuje neprekidne diskurse koji samo prividno ne bi bili ni lažni ni istiniti. Najzad, i s one strane laži i istine oni su ili lažni ili istiniti. Jer, subjekt, ipak, govori – i kad govori, mogu li tako reći, govor označitelja, dakle, govor u kojemu je nemoguća ontogenetska dimenzija, bez koje je, opet, nemoguć subjekt. Pod velom apriorija simboličkog (a Lakanovo simboličko u neku ruku jeste kantovski apriori) subjekt uvek govori, u svakom govoru. Ili, možda, nemaju svi označitelji tu moć? A možda se transcendentalni subjekt, nekako, uspostavlja u realnosti lanca označitelja?
Subjekt čim govori, laže - to je izvesno, i izvesno je da dokle god laže postoji istina kojoj teži i koju doseže – u laži.[16] Subjekt se doseže u laži. Izlaz iz ovog ćorsokaka, mada ga namerno nije tražio, Lakan, ipak, predviđa. On, naime, tvrdi da za čoveka nije prirodno da samo podnosi težinu označitelja.[17] Ne objašnjava zašto, niti dali to nešto zbog čega nije prirodno da čovek podnosi težinu označitelja može uticati na delovanje simboličkog poretka. Moralo bi, svakako. Ovde je važno da se zahvaljujući tom nečemu subjekt može suprotstaviti simboličkom, te da to nešto mora biti svojstvo subjekta, svojstvo koje simboličko niti postavlja, niti kontroliše.
Ako za čoveka, odista, nije prirodno da podnosi težinu označitelja, moram pretpostaviti da označiteljski zakon, ipak, nije svemoćan, da se može izigrati, da ga čovek uvek i izigrava, znao to ili ne.[18] Očito je da označiteljski zakon ne važi za ceo subjekt i da ovaj mora pokušati da oslobodi i onaj deo sebe koji postavlja simboličko, što, međutim, može učiniti na mestu gde nestaje zajedno sa simboličkim. Ali, to stanje stvari znači i da je subjekt podeljen. Lakan će, naravno, to i reći. Pocepanost će on proizvesti u suštinsku, ipak, ontološku odliku subjekta.[19]
Subjekt i simboličko vezuje krvna žrtva, iz antropološke perspektive, to znači najčvršća spona. Subjekt je uložio u simboličko, žrtvovao mu, svoju predsubjekatsku subjektivnost, svoju prirodnost, svoju subjektnost, rečju, sebe, naravno, poradi potpunog poistovećenja sa simboličkim koje ova žrtva obezbeđuje (trebalo bi da ga obezbeđuje). Zauzvrat je dobio zakon koji ga konstituiše na njegovom praznom mestu; zakon, dakle, subjekt konstituiše na praznom mestu subjekta, na praznom mestu manjka prirodnosti, čija potraživanja od označitelja, međutim, ne prestaju, uz osećanje krivice dakako; za krvnu žrtvu simboličkom subjekt je dobio pravu nagradu: otvoreno etičko pitanje vlastitog postojanja. Dar zahteva odgovarajuće uzdarje. Ovu vrstu veza običaji i mitovi dobro poznaju. Zašto bi se u tome razlikovao mit o označitelju?[20] Konačno, Lakan izrično i veli da su se prve reči prepoznavanja "ustoličile na mestu prvih darova".[21] Tvrdnju da za čoveka nije prirodno da podnosi težinu označitelja valja zato obrnuti i reći: nije prirodno da prazno mesto čoveka može prestati da postoji. Uostalom, simboličko od totalizacije i spasava ustrajavanje prvotnog rascepa u samom simboličkom, te u svemu što ono obrazuje. Iz tog rascepa subjekt mora da se pita o vlastitom subjektivitetu i zakonu označitelja. Ali i odgovor označitelja onome ko ga ispituje mora biti onakav kako po Lakanu i izgleda:"Jedi svoj Dasein."[22]
Odgovor označitelja, formalno hajdegerovski, zapravo je odgovor hajdegerovskom subjektu, bivstvujućem, koje iz nove, označiteljske perspektive, ni po Hajdegeru, ne može biti ontološki shvaćeno, no koje je, ipak, uprkos tom zahtevu, te hajdegerovskom mišljenju, ontološki shvaćeno.[23] Kako uopšte drugačije može biti pojmljen subjekt koji (nešto) poziva s one strane praznine psihoanalitičarevog govora,[24] s one strane onoga tu. A Lakanov subjekt poziva ono što se nalazi s one strane praznine i punoće govora analitičara, s one strane govora analitičara kao malog drugog i kao Velikog Drugog, poziva ono što govor čini punim ili praznim. U tom je pozivu, razume se, neposredno naznačeno i pozvano načelo istine, koje subjektu obećava i teorijska psihoanaliza. Lakan, čak, veli: mi subjekt učimo "da svoje nesvesno shvati kao svoju istoriju".[25] Time psihoanaliza formalno napušta i ne napušta ontološku poziciju. Lakan će kasnije ustvrditi da je zev nesvesnog preontološki.[26]
Tu-bivtsvovanje u ovoj fazi Lakan shvata, još hajdegerovski, kao tu-bivstvovanje jezika i govora. Paradoks odnosa jezika i govora, međutim, određuje kao paradoks subjekta,[27] koji gubi smisao čim se objektivizuje u tom sada, u sada diskursa, odnosa jezika i govora, u jeziku u kojem jedino i može da se objektivizuje. Jezik je tako mesto istine i kobi obmane. Subjekt je naveden da veruje u realnost koju mu jezik postavlja, u svoju realnost koja se navodno nalazi iza zida jezika.[28] Efekat ovog ontološkog zeva, kao što pokazuje otuđenje subjekta u modernoj civilizaciji, u naporu moderne nauke da mu omogući da zaboravi svoju subjektnost, jeste "mahnitanje" diskursa.[29] Je li, onda, uprkos svim tim zaokretima, subjekt, mogao da ostane s one strane ludila diskursa? Gde bi tada mogao biti? On je govoren zato što ga govor govori i zato što mu (moderna) civilizacija nameće zahtev za istinskim govorom, za govorom dijalektike svesti, dijalektike racionalnosti, no on je govoren i zato što jeste. Ipak, subjekt bi morao da se opire svim tim zahtevima, ukoliko je odista on onaj "koji unosi podeljenost u pojedinca", u kolektiv,[30] tj. ukoliko je on barem jedno od ishodišta recimo činjenice da ga govor govori. A to mora biti već i zato što on govori jezik svoje želje, što se, dakle, iskazuje i u nepoznavanju sebe, rečju, zato što je svagda i svuda paradoks. Zahvaljujući tom paradoksu forma u kojoj se izražava jezik i može da definiše subjektivnost i zato subjekt može da bira tu formu.[31]
Ishodište paradoksa subjekta, ali i preokreta u Lakanovim formulacijama tog paradoksa, verovatno je nagon smrti, koji "izražava granicu istorijske funkcije subjekta".[32] Lakan pominje i Hajdegerovu odrednicu te granice kao mogućnosti subjekta koja je "potpuno vlastita, bezuslovna, nezaobilazna, izvesna i kao takva neodrediva".[33] Prema Hajdegerovoj formuli nagon smrti nije samo granica istorijske funkcije subjekta, nego i granica na kojoj on spoznaje svoju istorijsku funkciju, dakle, granica same subjektnosti. I tu (treba reći, ko zna po koji put) lakanovsko mišljenje skreće s puta evropskog racionalizma. Granica istorijske subjektnosti, za ovo mišljenje, granica je tek jednog vida artikulacije subjekta, u najboljem slučaju, ona je mesto na kojemu se artikuliše diskurs, i diskurs kao odgovor na neki drugi diskurs, i na diskurs nagona smrti. Jezgro subjekta ostaje izvan fenomenološkog mišljenja. Razumljivo, nije dostupno ni simboličkom.
Ko, u ovom kontekstu, subjektu odgovora na njegovo pitanje postavljeno označitelju? Prema Lakanovoj formalizaciji strukturacije subjekta valjalo bi da to bude zakon, objektivitet koji sebe nezainteresovano posreduje. To, međutim, treba proveriti, utoliko pre što takav zakon, izgleda, otelovljuje božanski determinizam, nepotreban ni subjektu ni tumaču na ovoj ravni, i posebno s obzirom na formulu subjekatskog opštenja, koju Lakan neprekidno ponavlja, i po kojoj pošiljalac "prima od primaoca vlastitu poruku u izokrenutom obliku".[34] Sledstveno ovoj formuli, subjekt sam sebi poručuje da jede vlastito bivstvovanje, i, pri tom, zbog toga ne može biti optužen za mazohizam; iako sebi kao objektu odgovara, nalaže, s prezirom svakako: jedi svoj Dasein, on, ipak, govori tuđ govor, govor označitelja. Praktično, subjekt i pita ono što mu nalaže označiteljski zakon, može biti, zakon označitelja koji se nalazi na periferiji aktuelnog sistema. No, ma s kojeg mesta ga govori, subjekt govori s mesta nekog označitelja. Utoliko, naime, jeste subjekt, ali otuđen već u trenu konstituisanja.
Hoće li subjekt postati, bolje, ostati samo ljudska životinja ako isklizne, bilo s kojih razloga, s mesta označitelja? Šta biva s ovim bićem kad se nađe izvan simboličkog determinizma? Može li se ono uopšte naći izvan simboličkog zabrana? Kao ljudsko biće, zacelo, ne. Lakan, doduše, veli da subjektivitet u početku nema nikakav odnos s realnim no "sa sintaksom koja mu stvara označiteljski beleg".[35] Ali, ova sintaksa, ukoliko nije simbolički overena, tj. ako uopšte nije sintaksa, može biti samo realno, ništa. Stoga, čim postoji sintaksa postoji i subjekt, čim postoji (artikulisani) odnos prema onome što jeste postoji i subjekt. Subjektivitet, prema tome, u početku - Lakan je, izgleda, prinuđen da misli početak - morao je biti samo subjektivitet - i u realnom, iako neizdiferenciran, neizdvojen iz realnog. Jedino u tom slučaju ima smisla govoriti o početku subjektiviteta u sintaksi, u simboličkom. Sam Lakan priznaje da na tom početku - na početku smeštanja, raspoređivanja po spratovima: u realno, imaginarno i simboličko - može funkcionisati samo simboličko i to "kao predstavnik prva dva sloja".[36] Konačno, jedino simboličko može postaviti, pro-izvesti stvar namesto stvari, dakle, stvar (realnost) može pro-izvesti samo ono što nije i ne može biti ona. Treba li, stoga, pretpostaviti da simboličko, kao kantovski apriori, ili Bog, ispred sebe pred-stavlja ono što ne postoji, što neće ni postati. No i Bog i simboličko jesu samo za čoveka, odnosno, za neko takvo biće kao što je čovek, bez čije pomoći, i dozvole, ne bi se imalo šta razmeštati po spratovima realnog, simboličkog (onog, ako uopšte postoji, koje nema razloga i ne može da se poistoveti s kantovskim apriorijem) i imaginarnog.
Ljudska životinja se ne može naći izvan simboličkog zabrana. Lakan veli da čovek čim jeste jeste u simboličkom.[37] Ne objašnjava kako to jeste, iako se ne zadovoljava dostatnošću fenomenoloških evidencija. Zadovoljava se, u ovo vreme, hegelovskom dijalektikom; ona se i nalazi u pozadini Lakanove formule. Istina, očiglednost bivanja u simboličkom može se pokazati, i, čak, rekonstruisati. Podržava je, na primer, automatizam ponavljanja, po Frojdu, preživotni i transbiološki fenomen. Tvar determinizma strukture tog fenomena naveliko prevazilazi, veli Lakan, "domet tvari cerebralne organizacije",[38] mada su neki od efekata strukture automatizma ponavljanja povereni cerebralnoj organizaciji. Drugi, veli Lakan, strukturisani kao simboličko, drugačije se materijalizuju. Ovde je važno da je čovek na ovaj način uvek već u simboličkom, uvek već konstituisan kao subjekt, koji dobija odgovor: jedi svoj Dasein! Čovek misli simbolički poredak "zato što je u njemu najpre ukorenjen u svom biću."[39] U stvari, čovek misli simbolički poredak da bi se ukorenio u svom biću. Uostalom, iz vlastitog bića on ne može biti isključen ni u psihozi. Ponovo se, dakle, pokazuje da je i psihoanalizi potreban neki oblik samosvesnog subjekta da bi uopšte mogla da misli subjekt? Potrebna joj je mogućnost koncepta subjekta (za koga se pretpostavlja da zna, da sebe zna). No i taj koncept mora imati nekakvu sposobnost samopredstavljanja.
Lakan još tvrdi da subjekt ulazi u simbolički poredak kroz specifični zev "svojih imaginarnih odnosa sa bližnjim" i, naravno, kroz govor "koji se reprodukuje, u potpunom obliku, svaki put kad se subjekt obraća Drugom kao apsolutu".[40] No subjekt nikada nije izvan zeva odnosa sa drugim, niti može da govori ako već nije u simboličkom. Lakan bi, stoga, morao da govori o ponovnom ulasku čoveka u simbolički poredak, o ponovnoj (u stvari, neprekidnoj) subjektivaciji subjekta, da nastavi s fenomenološkom redukcijom. Ali, on sada već zna da nema metajezika, da nema metaravni govora. Fenomenološka redukcija ne može pokazati strukturu strukture.[41]
Šta je, u stvari, to što simboličko sa realnim i imaginarnim, RSI dakle, obezbeđuje kao subjektnost subjekta? Na izgled, samo formalni okvir nečega što nije tu, u suštini, mogućnost organizacije toga što nije tu, mogućnost da to što nije tu bude, drugim rečima, mogućnost da subjekt uopšte bude. Kao formalizacija jednog stanja stvari RSI omogućuje subjektu odnos sa odsutnim, sa manjkom po kojemu subjekt i postoji. Lakan govori o manjku "po kojemu biće postoji".[42] Doduše, on taj opšti (filosofski) stav specifikuje sledstveno teorijskoj psihoanalizi, njenoj poziciji drugog gledišta, te tvrdi da biće postoji kao funkcija manjka, ali, i to je lakanovski zaokret, da je ova funkcija hteti biti biće.[43]
Iz Lakanovog odgovora filosofiji bića (svaki diskurs, upravo prema Lakanu, odgovor je na neki diskurs) valja posebno promotriti način na koji on objektivizuje ontološki manjak. Objektivizacija se, naime, poklapa s formalnom konstrukcijom. Manjak biću posreduje njegova želja. A ova je, veli Lakan izričito, "odnos bića s manjkom",[44] tj. s manjkom bića, dakle, odnos bića sa onim što ono još nije i što mora biti da bi uopšte bilo, što samim tim jeste na putu prema sebi. U suštini, reč je o odnosu simboličkog s manjkom, o radu dijalektike simboličkog koji se ne može lokalizovati. "Želja se pojavljuje u trenutku utelovljenja u govoru, pojavljuje se sa simbolizmom".[45] Iskustvo sveta, iskustvo želja, otuda mora biti iskustvo simboličkog. Pre simboličkog, sem kao predsimboličko, ono nije ni postojalo.
[1]. Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, Seuil, Paris, 1978, p. 227. Lakan formalizuje svoju teoriju igre simbola znakovima + i -, na izgled, neutralnim matematičkim znacima. Jasno je, međutim, da se on nije lišio jezičkog značenja ovih matematičkih simbola; dijahroniju, uostalom, nije ni mogao da isključi iz jezičkog konteksta u kojemu se njegova igra prima. U Lakanovom modelu + i - jesu jedinice igre, čisti elementi modela. No, nesumnjivo, u modelu, plus i minus igraju uloge subjekata. To se ne može izgubiti iz vida ni u kakvoj prilici.
Zakonitost koja se artikuliše u toj igri Lakan pokazuje uz pomoć tri grupe simbola, koje čine simbolički lanac. Naravno, ove grupe su organizovane po izvesnom redu koji već pretpostavlja subjekatski um.
(1) (2) (3)
+ + + + + - + - +
- - - - - + - + -
- + +
+ - -
Odavde, iz ovako uspotavljenog reda, "ništa više ne može da izađe" (navedeno delo), pošto je jedinica sleda na ovaj način, konstituisanjem lanca (koji se, čim je skopčan, organizuje po izvesnim zakonima), uvedena; uvedena je istovremeno i istim činom i izvesna značenjska jedinica. Valja dodati, ono na što Lakan ne propušta da ukaže: subjekt se, budući da je uhvaćen u mreže simbola koje se ukrštaju, nalazi na različitim planovima tih mreža i, razume se, svih njihovih efekata, na različitim planovima diskursa na primer.
[2]. Mora je onda, bilo kako, i izazivati. Simboličko ne može igrati za sebe, niti, kao simboličko, sebe može pozvati na igru.
[3]. U stvari, čovekov pogled je prvi ovakav znak prepoznavanja, prvi znak koji je drugi mogao da prepozna, koji je i prepoznao. Za Lakana je zato oko "simbol subjekta" (Les écrits techniques de Freud, Seuil, Paris, 1975, p. 94). Tumači vele da Lakan tom tvrdnjom zapravo usvaja, ponavlja koncept kartezijanskog subjekta. Tu pretpostavku potvrđuje i njegovo upozorenje da cela nauka svodi subjekt na oko. No Lakan, ipak, u pretvaranju reči ili pogleda u znak ne vidi samo, ni prvenstveno, svođenje na objektivnost nečega što može imati samo metaforičku vrednost. Znao je, uostalom, da zavisnost simboličkog (pakta) od subjekta ne može da zaustavi relativizaciju te objektivnosti, istine, koja se mora misliti u bilo kojem i bilo kakvom pitanju subjekta.
[4]. U seminaru Ja u Frojdovoj teoriji i tehnici psihoanalize Lakan problem subjekta uglavnom rešava po modelu Levi-Strosovog shvatanja simboličkog poretka, simboličke efikasnosti, koju, izrično ne pominje. No ona se prepoznaje u njegovom mišljenju statusa subjekta. Ovo se mišljenje, doduše, menjalo – i u zavisnosti od promene, pomeranja ideoloških pretpostavki. Tu razliku, koja, ipak, uvek ostaje u istom, lakanovskom, konceptu, otkrivaju sasvim jasno tumačenje Poovog "Ukradenog pisma" u seminaru Ja u Frojdovoj teoriji i tehnici psihoanalize (p. 207-241) i tumačenje iste te Poove priče u "Seminaru o 'Ukradenom pismu'" (Le séminaire sur "la Lettre volée", Ecrits, Seuil, Paris, 1969). U seminaru Ja u Frojdovoj teoriji i tehnici psihoanalize "Ukradeno pismo" i status subjekta koji je u toj priči dramatizovan Lakan tumači uz pomoć Levi-Strosovog lingvističko-antropološkog aparata, no još, moglo bi se reći, ipak, primarno fenomenološki. Samo godinu dana kasnije, 1956, u "Seminaru o 'Ukradenom pismu'" Lakan će svoje tumačenje Poove priče sasvim osloniti na de Sosirov lingvistički aparat, dakle, na čisti lingvistički model, na lingvistički sistem označitelja, na koji se, uostalom, i Levi-Stros oslanjao pri izgradnji koncepcije strukturalne antropologije i tako naznačiti, upisati (u tekst kao realnost) prelazak u primarno strukturalističku fazu svoga učenja.
[5]. Ipak, izjednačavanje nesvesnog i simboličkog poretka kod Lakana ne treba prenaglašavati. To neki tumači čine, tragajući za sličnostima njegovog mišljenja sa Levi-Strosom, za koga je, zbilja, karakteristično to izjednačavanje.
[6]. Ova se istina uobličuje kao efekat crte (pregrade) Sosirovog algoritma
Lakan ga preuzima i, naravno, menja; menja mu smisao. Sosir crticom između S i s označava arbitrarnost njihovog odnosa. Kod Lakana ta crta postaje pregrada između označitelja i označenika. Drugim rečima, označitelj, pregrađen, razdvojen od označenika, može da se odnosi samo ne neki drugi označitelj po sledu, tj. u lancu. Razume se, pregrada ne može da razdvaja označitelj i označenik ako ih i ne povezuje, na način na koji je uopšte mogućno dvoje povezati, stopiti. U lanac označitelja, čije uznačenje ustrajava u celini - ne, dakle, u njegovim sastojcima - zato može biti i jeste upisana subjektnost subjekta. Kako je upisana saznajemo naknadno, jer se naknadno, retroaktivno, saznaje i značenje lanca označitelja. Pri tom, poredak označitelja je postojan; postojana je shema uređenja, ulančenja označitelja.
[7]. Le séimnaire sur "la Lettre volée", Ecrits, p. 11. Ustrajnost označiteljskog lanca saodnosna je nečemu izvan subjekta, izvan mesta na kojemu se on nalazi, na kojemu mislimo da se nalazi. No subjekt se svagda nalazi na drugom mestu (izvan sebe), između ostalog, i zbog ustrajnosti označiteljskog lanca. Eks-sistencija subjekta je, međutim, garant ustrajnosti lanca označitelja. Ovaj obrat ne treba zanemariti pri promišljanju subjektovog izbivanja izvan sebe.
[8]. Navedeni tekst. Ovi efekti pokazuju subjekt i s one strane zadovoljenja nezadovoljenja. Naime, označiteljski lanac (nesvesni lanac) namernih ideja u analizi se ustanovljuje i izražava s one strane veza sa zadovoljenjem - nezadovoljenjem. Štaviše, on, na izvestan način, već svojim prisustvom, navaljuje, nameće da se tako i čuje, da se čuje kao nesvesno koje, u suštini, izražava samo interes bića. Doduše, zadovoljenje i nezadovoljenje je takođe mogućno razumeti kao diskurse interesa bića.
[10]. Odnos smrti (dijalektike nagona smrti) i simboličkog poretka u ovoj fazi Lakanovog učenja nije posve artikulisan, čak je, i to što je artikulisano, protivurečno. U seminaru Ja u Frojdovoj teoriji i tehnici psihoanalize Lakan izrično kaže da je instinkt smrti "samo maska simboličkog poretka", doduše, dodaje: ukoliko je ovaj, tj. simbolički poredak nem, ukoliko se ne ostvari (Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, p. 375). No simbolički poredak je i kad se ostvari ili uvek nem ili uvek brbljiv, tj. on je nem kad je brbljiv i brbljiv kad je nem – i to upravo zbog toga što je nagon smrti njegova maska. U ovom seminaru Lakan, povrh svega, još ne pravi razliku između instinkta i nagona smrti. Kasnije će on tu razliku formulisati. Ovde je važno da će ona postati mogućnost za dalje i temeljnije izrazlikovanje teorijske psihoanalize.
[11]. Uostalom, bliskost Lakanovog mišljenja i teologije, u nešto drugačijem kontekstu to sam pominjao, pre svega, bliskost s teologijom koja podosta toga duguje platonizmu (Lakan je, istina, vaspitan, sam to naglašava, u strogo katoličkom duhu, što će reći, trebalo bi da mu bude bliži teološki aristotelizam, kojega se, naravno, bez obzira na sklonost platonizmu, nije odrekao), bliskost Lakanovog mišljenja i teologije nije mogla ostati nezapažena, čak i kad je reč o mišljenju subjekta, u prvom redu Drugog kao strukture subjekta, tj. Drugog koji konstituiše subjekt, naročito, kad je reč o manjku koji obrazuje subjekt i pomoću kojega, navodno, Lakan reartikuliše teologiju greha.
[12]. Le séminaire sur 'La lettre volée', Ecrits, p. 24. No označitelj je, barem na jednoj ravni organizacije simboličkog, nezavisno od materijalizacije instance smrti, simbol odsutnosti stvari koju pred-stavlja, dakle, simbol odsutnosti stvari, ne i same stvari (to je važna razlika koju je teorijska psihoanaliza uočila, važna je i za praktičnu spoznaju i za teoriju spoznaje). Dijalektika nagona smrti čini da postane i simbol svake odsutnosti, odsutnosti kao takve. Odatle, međutim, naknadno, biva jasno da označitelj postaje simbol odsutnosti stvari koju pred-stavlja upravo zato što primarno materijalizuje instancu smrti, što materijalizuje samu odsutnost.
[13]. Time bi i sama, bez velikih teškoća, istina, u duhu pozitivne nauke i kao pozitivna nauka, našla autonomnost. Tim je putem (Frojd je verovao da on vodi u prvom smeru) i bila udarila. Lakan ju je skrenuo i sa toga puta.
[14]. Navedeni tekst, p. 30. Lakan ove subjekte zove nojevima, koji, naravno, na neki način, znaju ono što neće da znaju, ono sa čim ne smeju da se suoče. Lakan, svakako zbog toga, dodaje novu metaforu koja bi to stanje trebalo da razjasni – kaže da su subjekti poslušniji (prema pastirima označiteljima razume se) od ovaca. To, međutim, ne znači da se on na taj način buni, da zahteva slobodu za svoj subjekt. Ne može je subjekt ni imati izvan slobode označitelja, ne može imati slobodu koja ne bi bila i sloboda označitelja. Lakan, izgleda, misli da je i ne zaslužuje. U svakom slučaju, problem slobode subjekta Lakan ne misli.
[15]. Navedeni tekst. Označitelj, dakle, desubjektivizuje subjekt koji subjektivizuje. Tako se odavde mora zaključiti. No to je samo jedan stupanj, sada je očevidno, krajnje zamršenih odnosa označitelja i subjekta. Na ovom stupnju se, uz to, mešaju jezička i praktična akcija označitelja. Još jedan razlog za nejasnost. Drugi stupanj pokazuje da označitelj desubjektivizuje subjekt u samom subjektu. Označitelj ne određuje samo apstraktno sudbinu subjekta, neki načelni projekt sudbine u kojemu će subjekt naći mogućnost za delovanje, no upravo onu sudbinu koja pripada subjektu, koja je njegovo bitno svojstvo, nezavisno od istorijskog usuda, istorijskog dekora, trebalo bi reći, iz ove perspektive.
[16]. Postoji i istina (istina subjekta) koju ne kontroliše označitelj, iako se nalazi svuda gde se i on nalazi, iako se, čak, obrazuje na njegovim rubovima. No označitelj nema nadzora nad njom zato što je ona istina subjekta nesvesnog, one dimenzije nesvesnog koju sadrži i u prvi plan ističe obrt: nesvesno je jezik. (Lakan, naime, iz svoje formule: nesvesno je strukturisano kao jezik izvodi formulu: jezik je nesvesno, a onda i tu formulu preokreće u formulu nesvesno je jezik. Taj obrt ja ovde imam u vidu. Sigurno je da je on u smisao nesvesnog uneo dimenziju koja je bila zaklonjena u drugim obrtima.
[17]. Navedeni tekst, p. 38. Nije, dakle, prirodno da subjekt pred označiteljem bude poslušan kao ovca. Prirodno je onda nešto drugo – da bude neposlušan, da, recimo, zahteva svoju subjektnost za sebe u subjektnosti koju mu uspostavlja označitelj. Od koga on to subjektnost zahteva, jedva da se može išta reći ? Ako simboličko nije kantovski apriori, nikoga naspram njega nema sem, potencijalno, psihoanalitičkog diskursa, ko bi bilo šta na njegov zahtev mogao da mu odgovori.
[18]. Subjekt, svakako, to pokušava i svesno, psihoanalitičar na primer, ali i svaki subjekt psihoanalize. Psihoanaliza, uostalom, mora imati sposobnost kontrole nad označiteljima, čak i sposobnost manipulacije označiteljima.
[19]. O podeljenosti subjekta Lakan će raspravljati u kasnijim seminarima. Ovde ću zato pomenuti samo prvotni subjekatski rascep, koji otkriva nemoć označitelja i na koji pokazuje ta nemoć; ovde me, najzad, zanima otkuda ta nemoć, je li logično što se ona pokazuje u jeku Lakanove strukturalističke faze. Kod Lakana o svemu tome nema pouzdanih tragova. No mogućno je i korisno dalje misliti na pretpostavkama njegovog mišljenja.
[20]. Mit o označitelju, koji (označitelj) za sebe hoće sve znanje, svo značenje, čak, sve što jeste, u suštini je Lakanov mit o ocu prahorde, pre no efekat kantovskog apriorija. Nije, međutim, sigurno da će označitelj među subjektima i završiti kao otac prahorde među sinovima. Očito je da ga subjekti ne mogu ubiti a da se ne poubijaju. Lakan je otkrio ishodište realnosti. I u ubistvu oca sinovi su iskusili vlastitu smrt.
[21]. Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi, Spisi, 54. Lakan ovde misli na razmenu darova, koju, u različitim stupnjevima, prema antropolozima, poznaju sva društva. Jezička priroda darivanja naročito je vidna u primitivnim društvima; vidna je, naravno, i simboličnost tih darova, tj. vidno je značenje simbola kao pakta, kao zahteva za prepoznavanjem. Darovi, bez obzira na to da li je reč o stvarima ili rečima, označitelji su tog pakta, označitelji prepoznavanja. I to čini njihovu vrednost.
[22]. Le séminaire sur "La lettre volée", Ecrits, p. 40. Priznaje li na ovaj način označitelj da onaj koji pita odista i ima svoj Dasein? Ili, ovaj odgovor treba shvatiti kao neukusni sarkazam, ako odista onaj koji pita nema svoj dasein?
Šta, opet, ako je Dasein onoga ko pita u samom označitelju? Šta će biti onda kad subjekt pojede svoj Dasein/označitelj? Ko će da pretekne? Ko će posle da kaže: jedi svoj Dasein? Ko uopšte (i ko prvi i poslednji put) može da kaže:"Jedi svoj Dsein"?
[23]. Tako je shvaćeno, recimo, u tekstu Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi. Lakan, uostalom, ne uspeva da izbegne ontološku perspektivu. Nastojanje na realizmu subjekta psihoanalize poništava najpre apriori simboličkog, potom ustrajnost označitelja (koja je varijanta apriorija, te totalna istina čistog označitelja), a onda i ukupna artikulacija subjekta. Doduše, za Lakana je simboličko sadašnje i time realnost. No simboličko je realnost koja po svojoj prirodi unapred obuhvata sva moguća značenja.
[24]. Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi, Spisi, str. 27. Govor poziva ono što je na neki način upisano u svet kao njegov (govora) horizont. Iz te perspektive, on poziva i prazninu koju sam upisuje. Poziva sebe, naravno, po modelu simboličkog, čija dijalektika pretpostavlja izlaganje i usvajanje vlastitog manjka, kastracije.
[25]. Navedeni tekst, str. 42. Subjekt treba da shvati nesvesno kao istoriju svoga punog govora, govornih činova u kojima se on prepoznavao kao ništa koje je on i u kojima je zahtevao od Drugog da ga prepozna. S tim zahtevom na umu (na umu nesvesnog) i na jeziku subjekt, u stvari, započinje svaki razgovor, svaku vrstu komunikacije.
[26]. "Zijev nesvjesnog mogli bismo nazvati pred-ontološkim", Četiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 35. I subjekt, tačnije subjektnost, mogli bismo tada nazvati preontološkim. U zevu nesvesnog sadržano je celo nesvesno, i subjekt nesvesnog razume se.
Ontološka pozicija subjekta, izvesno je, zavisi od pozicije nesvesnog. (Uostalom, preontološko ne znači i neontološko.) Lakan diskurs subjektovog nesvesnog u tekstu "Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi" određuje kao diskurs drugog, da li, i kao diskurs drugog u samom subjektu. Kako, onda, subjekt može da shvati takvo nesvesno kao svoju istoriju? Drugi (stvarni drugi, bližnji, istorijski strukturisani drugi) zauvek mu ostaje nepristupačan. Samo iz ontološke perspektive, ukoliko se proteže "onoliko daleko koliko i istina do koje uspeva da dosegne" (Funkcija i polje govora i jezika u psihoanalizi, Spisi, str. 46), subjekt nekako može naći drugog u sebi, može shvatiti (preontološko, ne-ontološko) nesvesno. Lakan upravo tako i određuje subjekt.
[27]. "Treći paradoks odnosa jezika (langage) i govora (parole) jeste paradoks subjekta, koji gubi svoj smisao u objektivacijama besede" (navedeni tekst, str. 64). Ali, on se u tim objektivacijama uspostavlja kao subjekt, doduše, subjekt koji je objektivizovan, no istovremeno i subjekt, koji mogućnost subjektnosti ne može da izgubi.
[28]. Jezik predstavlja nešto za nekoga, signalizira, prenosi nešto za nekoga. I po tome je on zid o koji subjekt udara. On, naime, zavodi subjekt da poveruje kako nešto (neki subjekt) postoji iza zida (jezika) koji je ispred njega isprečen. Drugim rečima, jezik nije zid zato što sprečava subjekt da zahvati samu stvar, no zato što ga na to navodi.
[29]. Postmodernizam će ovu osobinu diskursa (s Lakanom ili nezavisno od njega, ali, svakako, u kontekstu i kao odjek teorijske psihoanalize, duhovnog preokreta koji je ona pripremila) proizvesti u jednu od svojih ključnih odrednica.
[31]. "To jeste, ne samo da subjekt svaku iskazanu intervenciju prima zavisno od svoje strukture, već ona preuzima strukturišuću ulogu, saobrazno svojoj formi..." (navedeni tekst, str. 85), preuzima strukturišuću ulogu za subjekt, razume se. Odatle bi, sledstveno Lakanovom obrtu: jezik je nesvesno – nesvesno je jezik, valjalo ustvrditi: subjekt je jezik, odnosno jezik je subjekt.
[33]. Navedeni tekst. Ova formulacija, odista, tačno (što će reći i dovoljno neodređeno, kako se Lakanu i pristoji) kazuje ono što Lakan podrazumeva pod granicom nagona smrti, koju subjekt neprekidno obilazi, na koju dolazi po potvrdu da jeste.
[36]. Navedeni tekst. Tragovi ovog prava predstavljanja, koje simboličko ima upravo kao simboličko, moraju se nalaziti u imaginarnom i realnom. Za imaginarno je to i razumljivo. Realno, međutim, ne može sadržavati nikakve tragove koji ne bi bili samo realno. Simboličko, stoga, eventualno može predstavljati samo to odsustvo.
[37]. Štaviše, "mi smo toliko unutra da iz njega ne možemo izaći" (Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, p. 43), toliko smo unutra simboličkog sistema, da iz njega nikad nismo ni izbivali. Simbolički sistem, praktično, funkcioniše s nastankom čoveka, od početka društva.
[40]. Navedeni tekst. Razume se, specifični zev subjektovih odnosa s bližnjim mogućan je samo u simboličkom, te subjekt u simbolički poredak, ipak, ulazi kroz (imaginarizovani) simbolički poredak.
[41]. I pri proširivanju, promeni polja uvida neke konstante Lakanovog mišljenja opstaju, recimo, nastojanje na objektivnosti, te pouzdanosti formalnog, koje funkcioniše jednako u dodacima "Seminaru o 'Ukradenom pismu'" iz kasnijeg vremena (1966) i u seminaru Ja u Frojdovoj teoriji i tehnici psihoanalize (1955), tj. i u fenomenološkoj i u strukturalističkoj fazi Lakanovog učenja o subjektu. Iz obe perspektive vidno je, na primer, da simbolička mreža nije i jedina mreža u koju je subjekt uhvaćen. Za sada ću, sledeći slagalicu Lakanovog učenja, pomenuti mreže imaginarnog i realnog (one su i najvažnije), što sa simboličkim čine sistem (kasnije poznat kao sistem RSI, kao magična formula RSI), koji, u suštini, obezbeđuje i čuva subjektnost subjekta. Raspad sistema RSI nužno izaziva i raspad mogućnosti strukturacije subjekta, mogućnosti veze subjekta sa njegovim manjkom. Na planu imaginarnog, izdvojenom iz sistema RSI, subjekt je u stanju, recimo, da zahvati objekt samo kao "fantomsku celinu koja nikada ne može ponovo biti zahvaćena na imaginarnom planu" (Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, p. 201).
[43]. Lakan, naime, kaže (rekao je to svojim prevodiocima na engleski) da njegovo manque iz izraza manque ŕ être znači isto što i englesko want. A want, među ostalim, znači i manjak i potreba, i nemati i potrebovati. Ali znači i želja i htenje, i želeti i hteti - reklo bi se, tipično lakanovski, prava zbrka (koju, zapravo, treba razumeti kao pokušaj artikulacije neke vrste mističkog uvida u stvar). Zar, na ovaj način, nije raskrivena početna otvorenost značenja u kojoj se odista pokazuje da manjak jeste potreba da se bude. A to je, valjda, Lakan i imao na umu kad je svoje prevodioce podgovarao da manque prevode sa want. Sigurno je da na taj način, još hajdegerovski, traži mogućnost za pokazivanje neraskrivenog smisla.
