Budimira sam upoznao upravo onih
dana kada sam stavio prvu šajku u bocu (1978.god.), kojom se on toliko
oduševio da sam ja naprosto „morao“ jednu da mu poklonim,
a mada i zbog naše zajedničke ljubavi prema rekama!
(ps. Takodje moram priznati da mi je puno značilo i to, što se moj rad i to
jedan od prvih, toliko svidjao jednom poznatom i priznatom umetniku...)
On se tokom dugog vremena pokazao kao brižljivi
„kustos/galerista“-budući da je šajku postavio u centralnu nišu svog
ateljea, povremeno je osvetljavajući svećama...odakle se ona nikad nije
pomerala...ali je zato, iza sebe, ostavljala sve duže i duže talase - od
voska...
Mnoštvo ljudi je prolazilo, svih tih godina, kroz atelje,većinom
umetnika... i niko nije ostao ravnodušan pred tim prizorom-naprotiv!
Stoga ja, ovu postavku, smatram specifičnim vidom izložbe/izlaganja, a
kasnije kada je plan iz muzeja sa iste te tvrdjave, po kome je šajka i
napravljena –izgubljen, moram, možda neskromno, konstatovati: i kao
svojevrsnu muzejsku postavku!
(ps. Uzgred budi rečeno, ova šajka je, iako se decenijama nije nigde
pomerala, ujedno i najdalje otplovila - na svetsku izložbu u Lisabonu
1998.godine, naravno, u obliku svoje kopije...)
|
|
