Među prvima koji je podržao moj
rad bio je naš poznati karikaturista i zaljubljenik u reke Budimir Vojnović.
Tako se jedna novosagska šajka, našla u njegovom ateljeu na Tvrđavi gde je
dobila svoje stalno mesto, sa kojeg se nije pomerila, već trideset i pet
godina, izazivajući veliko interesovanje i divljenje
posetilaca.
Slučajnosti
ipak nema! I ja sam dospeo na Tvrđavu, budući da sam se 1982, zaposlio u
Muzeju grada Novog Sada, gde sam (u Zbirci strane umetnosti) radio skoro
dvadeset godina. Bio sam uporan u nastojanju da dođem do originalnog plana
šajke, ali u tome nikada nisam uspeo. Ispostavilo se da je plan bio
privremeno zagubljen, odnosno zauvek izgubljen.
Tako se desilo, da sam
baš
ja, trideset i pet godina bio čuvar kopije plana novosadske šajke, a model
koji sam prema njemu oblikovao, a potom poklonio Budimiru, njegov čuvar na
Petrovaradinskoj tvrđavi. Znači, jedna šajka se izgubila, ali se pojavila
druga i ja tada shvatih: „Zakon o održanju šajki" - šajke se ne daju
potopiti! One samo plove sa jednog mesta na drugo, iz jednog vremena - u
drugo vreme!
|
|
