Izvesna starica življaše u kućici kraj šume. Jednog dana izbije rat, i tako, dok je starica hranila piliće kao i obično, iz šume istrča partizan priđe joj i zamoli je ga sakrije. Kud će, šta će, starica bi srca sažaljivoga te ga sakri u jedno bure. No, pošto je sa godinama postala pomalo zaboravna, umesto u prazno bure, strpala ga u bure puno benzina. Vratila se ona kokoškama, kad gle - iz šume izlaze četnici. Prišli oni starici i pitali je krije li partizane. Starica, naravno, poriče, ali četnici su uporni i insistiraju na tome da sve pretraže. Naravno, jedan od njih otvori ono bure i ugleda partizana koji se udavio u benzinu. To im se svima mnogo svidelo te zaokupiše staricu i obasuše je pohvalama, a na kraju odlučiše da ostanu neko vreme kod nje ne bi li prikupili snagu za nova dejstvovanja. Kao prvo, poklaše sve kokoške i pojedoše ih za dorušak. Negde oko ručka svi ponovo ogladneše, tako da je došao red i na kozu, a uveče na kobasice i slaninu sa tavana. I pošto su ostali bez namirnica, sledeće jutro poslaše staricu u obližnje mesto radi nabavke. Tako je ona krenulo po špeceraj, ali nije dovoljno obratila pažnju na činjenicu da je po okupacijom te je, bez ikakvih zadnjih namera, vezala oko glave svoju omiljenu crvenu maramu. Kada je stigla do palanke, susrete je nemačka patrola, legitimiše i odvede na saslušanje. Tamo su je ispitivali neko vreme kombinujući različite metode lomljenja kostiju, pa kada su shvatili da starica ništa ne zna, otpustiše je da ide s milim Bogom, što joj nije baš bilo lako s obzirom na to da je bila više mrtva nego živa od batina koje je pretrpela. Uspela ona nekako da se dovuče do svoje kuće, kad ono rat se najednom završio, njenu kuću su zauzeli partizani i poubijali četnike. Uhvatili partizani staricu, odveli je do onog bureta, otvorili ga pa je pitali: A šta je ovo? A starica reče: Partizan. I onda oni zavezaše staricu za drvo pa je streljaše.
