Ta mala plavokosa devojčica koja je rasla u jednoj od lepih prizemnih kuća pitomog sela na obali ravničarske reke nije bila kao ostala deca. Reklo bi se da se nije razlikovala od njih ni po izgledu no po ponašanju, ali je imala nešto što ona nisu: zrno, malo, majušno zrno, nepoznato seme koje je raslo u njenoj glavi i snovima, koje je bilo njeno i ničije više. Njegovo postojanje u početku beše tako maglovito i slabo nagovešteno, poput nejasne senke u sumraku, da ga devojčica isprva nije bila svesna i nije znala da ga ima. Ali ono je bilo tu i polako išlo svojim čudnim razvojnim putem.
U proleće, dok se zimska hladnoća nije još sasvim povukla, počela je promena: ona ga je čula kako pulsira i jača. To ju je veoma obradovalo jer je devojčica sada bila sigurna da joj život više nikad neće biti isti. I bila je u pravu.
Nedelje su se smenjivale prema letu sve brže donoseći nove lepote i darove, kako prirodi tako i plavokosoj devojčici koja je radosno čuvala svoju tajnu. Nikome nije smela saopštiti da u njoj raste jedan divni, magični cvet sreče koji joj je došao iz bajki koje je čitala da je, kada se konačno razvije i raširi svoje latice, učini kraljicom među svom ostalom decom. Nije smela nikome da kaže jer je poznavala zavidljivost drugih i vrlo je dobro znala šta bi oni uradili kada bi kojim slučajem doznali: ugušili bi pupoljak, izgazili zrno, uništili ga zauvek svojom zlobom. Tugovala je zbog toga i pomalo ju je bolela glava od te brige: na njenom belom čelu pojavile su se sitne bore.
Njen strah od gubljenja tajanstvenog cveta rastao je sve više, naporedo sa glavoboljom; imala je ružne snove koji su postali sve ružniji i ružniji, da bi se pretvorili u krvave noćne more. Mnogo je mislila i od toga joj se povećavala glava a kosa opadala. Svakih nekoliko nedelja izgledala je starije. Rasla je u kraljicu.
I na samom pragu leta njeni najlepši snovi su se obistinili: postala je kraljica. Ležala je bela poput krede na hladnom stolu potpuno razodenuta, krov njene lobanje na kojem su beživotno visili proređeni pramenovi sada potpuno sede kose bio je smaknut kako bi ljudi u belom mogli videti njenu krunu i pokloniti joj se. Sreća je postala stvarnost. Maleno zrno nastalo na nepoznat način, doneto iz nepoznatog pravca, izraslo je u tumor veličine pesnice.
