Hospitalizacija erotskog trilera

Ja ne gledam televiziju. Ne mogu. Jednostavno, izbacili su me iz gledališta. Jednoga dana rekli su: danas mi tačno znamo šta oni gledaju. Podelili su tržište; poređali su kategorije po profitu u nerastućem poretku; odbacili najmanje grupe, one u koje ne vredi ulagati. Izgleda da sam bio u jednoj od njih. Ne znam u kojoj ali, nekako, ne prepoznajem se u ovome što je ostalo. A pošto ne vidim da sam unutra, izgleda da sam napolju.

Ali ja vidim televiziju. Prosto, televizor je uvek uključen kada se nađe blizu mene. Gledamo jedan drugoga. Ja gledam njega zato što uvek preti opasnost da se dogodi neka iznenadna utakmica. U današnjem sportu nikada ne znate šta vas čeka, pa morate da gledate utakmice da ne bi propustili onaj trenutak koji volite da vidite - kada igrač prestaje da se bavi politikom i počinje da igra, i to radi sve dok ne prestane koji trenutak kasnije. Izuzetak je američki sport. Ja ne mogu da ga gledam, zato što nemam toliko slobodnog vremena koliko utakmice traju. Bilo bi veoma glupo problem rešiti, recimo, gledanjem prvog sata svake utakmice, pa posle raditi nešto korisno. Još kao dete znao sam da prvi sat utakmice nema nikakve veze sa krajnjim rezultatom, i čak sam zastupao stanovište da ga treba izbaciti, a utakmice počinjati od drugog sata. Ućutkali su me čokoladom. Trebalo je da budem čvršći. Danas, čak i ako bih našao toliko uzastopnih slobodnih sati koliko od mene američki menadžeri očekuju, na kraju bih ionako to vreme proveo u dremanju. A svi znaju da se bolje drema uz italijanski fudbal nego uz američku košarku.

Ali, ova priča neće nas nikuda odvesti ako ne prepoznamo prioritete. Zato treba reći da je vreme koje televizija posvećuje sportu samo kap u moru vremena posvećenog igranim serijama. A te serije danas su bogate intelektom koliko i domaći fudbal. Serije su prva kategorija iz koje su me bogati producenti izbacili, smatrajući da ih slabo plaćam. Sada ih ne plaćam uopšte, ali njih za to nije briga zato što ih oni drugi sada plaćaju duplo, pa ja ponovo nisam bitan.

Najveći deo televizijskog vremena prolazi u serijama. Najveći deo serijskog programa prolazi u prežvakavanju tačno četiri teme: bolnice, policijske stanice, sudovi i majmunisanje. Zajednička tačka svih serija je da nemaju kraj. Traju godinama. Decenijama. Neko bi odmah primetio da to podrazumeva da bi im vremenom primetan deo ekipe otišao u večna lovišta. Taj problem rešava se primenom tržišne ekonomije: bitan glumac, ali ne i glavni, posle određenog vremena počne sebe da smatra nezamenljivim. To odmah iskoristi da zatraži neprihvatljivu povišicu, i skraćivanje sopstvenog radnog vremena na neprihvatljiv iznos. Zbog posledične neprihvatljivosti svakog elementa svakog zahteva poludelog glumca, ovaj obično biva u seriji glatko ubijen u krvavom incidentu, ili uklonjen na neki drugi način, i odmah zamenjen novim, nekoliko godina mlađim glumcem. Tako u svakoj seriji trajno ostaju samo glavni glumci, koji ionako ne smeju da je napuste. Prvi razlog su nagomilane godine i kilogrami, s obzirom na sigurnost i toplinu koju im je serija pružala u dobrom delu njihovog života, a drugi činjenica da ih niko drugi ne bi uzeo neko vreme, taman dok gledaoci ne zaborave njihove poslednje višegodišnje uloge, i dok se u psihofizičkom smislu ne dovedu u red. Makar toliko da može sa njima da se razmeni nekoliko reči bez advokata. Sada ćemo pogledati šta to drugi gledaju u ove četiri grupe serija.

Bolničke serije uglavnom se svode na hirurške i psihijatrijske. Prve su gledane zbog horor scena gde žrtva bespomoćno leži rasporene utrobe, sa svim onim reflektorima uperenim ka njenim liptećim iznutricama. Za to vreme hirurzi, krvavi do lakata, opušteno pričaju viceve na temu upravo iščupane jetre čiji delovi još uvek vise sa alatki zastrašujućih imena u njihovim rukama. Ceo scenario tipično se svodi na kombinovanje konačnog skupa komplikovanih reči uzetih iz jednog od mrtvih jezika, a koje sugestivno deluju na gledaoce. Znate, običan gledalac vrlo rado bi pričao nekim drugim jezikom, naročito nekim koji niko drugi ne zna - tako bi bez sumnje zvučao pametnije. Hirurške sintagme iz serija nekada zvuče toliko grozno, da bi mene lično odgovarajući deo tela momentalno zaboleo, samo kada bih znao gde mi se nalazi.

Psihijatrijske serije sa druge strane mnogo su strašnije. Njihovi scenaristi svi do jednoga su mali ćelavi Hičkoci. Njihovi junaci, prepredeni psihijatri, hladnokrvni, sračunati, zvuče kao da oni sami ne idu kod psihijatra. Odmah se postavlja pitanje čime se takve serije uopšte pune. Mora da postoji radnja. Vidite, to zemljište danas prosto ne može da napuni seriju. Ne zato što je neplodno, nego zato što psiho-scenaristi ne znaju šta da zasade u njega. Zato oni na tom mestu potežu policiju, navodeći se pravilom: nemoj na silu - uzmi veći čekić. Dovoljno je naći oveću pustoš izvan grada, u nju baciti leš nepoznate žene, stvoriti niotkuda njene prijatelje, rođake i dva tuceta ubica, i jednostavno među njih pustiti poludelog psihijatra i držati ga na ivici noža sve dok ne ispadne pametan i sve ih nadmudri. Zagonetnost i pronicljivost genijalnog ludaka čudnih manira postiže se prećutkivanjem informacija: ako bi neko pažljivo izdvojio činjenice od kojih junak u seriji polazi, iz epizode u epizodu, i zaključke do kojih odmah zatim dolazi, zaključio bi da između njih zjapi ogromna praznina. Ona se popunjava briljantnim poznavanjem ljudske prirode od strane glavnog junaka. Zaključak se sam nameće: ako je primenjena logika ostala nedokučiva scenaristi, što on pokazuje njenim prećutkivanjem, onda je sam scenarista nedorastao temi koju obrađuje.

Veoma je bitno razumeti da se hirurške i psihijatrijske serije ne mešaju. Gotovo nikada nećete naći oba lika u istom scenariju. Razlog je čisto tehničke prirode: jedan hirurg malo šta kreativno može da uradi sa ljudskim mozgom, a da ovaj nastavi da radi i posle toga; sa druge strane, psihijatar teško može bilo šta da postigne prostim pričanjem sa žrtvinom jetrom - ma koliko priča bila sugestivna, sumnjam da bi jetra pristala da se spontano amputira, izađe kroz krater na trbuhu koji je sama napravila, skoči na vagu i pobedonosno konstatuje da je njena oteklost glavni izvor svih životnih problema još malopre živog pacijenta. Ovo poslednje, recimo, jedan iskusni vickasti hirurg poput onih koje stalno srećemo u serijama, mogao bi da postigne i vezanih očiju.

Drugi pogled na kriminal je onaj u kome centralnu ulogu igra policajac. Policajac ima široka ramena i kratak vrat, još širi trbuh; naoružan je i opasan, naročito kada ga uhvatite u saobraćajnom prekršaju; njegova plata je adekvatna, ali mala - zato je korumpiran kao malo ko od onih koje uhapsi; uprkos uvreženom verovanju, njega ne pogađa kada mu klijent ponovo izađe na ulicu nakon uvredljivo male kazne - on ionako sve svoje hapšenike lično poznaje i često im dobacuje zajedljive fraze kada ih sretne na ulici, a nema dovoljan razlog da ih privede. Takav je policajac. Ali u seriji... e, vidite, tu se pojavljuju takozvani antipolicajci, ličnosti koje su potpuni komplement lika koji igraju. Danas postoje razne teorije zašto su policajci u serijama takvi. Postoje čak čitave škole razmišljanja na tu temu. Ja verujem da je istina mnogo jednostavnija. Scenarista pozitivne serije o policajcima stiče pravo da besplatno prolazi kroz crveno svetlo, kao i da izvodi razne druge vragolije uskraćene običnim smrtnicima. Zbog toga, kada u seriji vidite policajca, imate neodoljiv utisak da je to jedno biće, kako da kažem... nekako divno. Taj utisak naročito je jak ako ste i sami policajac. Zahvaljujući ovom poslednjem, policijske serije imaju garantovani nivo publike, a sve preko toga čista je dobit (umanjena za iznos poreza).

Čisto policijske serije jedina su izvorna vrsta serija koja se održala do danas, što će reći da ne mora nužno da se ukršta sa drugim vrstama serija da bi opstala. Ali to ne znači da se one nisu ukrštale sa drugim vrstama. Naprotiv, time su na svetlost dana donete neke od najbizarnijih stvaralačkih formi. Na primer, ukrštanjem policajca sa kibernetičkim genijem psihijatrijske struke kliničkog tipa, dobija se biće koje scenaristi nazivaju forenzičarem. Same serije nazivaju se forenzičkim serijama, ili u doslovnom prevodu sa jednog od mrtvih jezika, javnim serijama, što ne znači ništa. Naravno, forenzičari upravo nisu sve ono što se u serijama o njima priča, ali neznanje scenarista taman je toliko da to ne razumeju. Srećno po njih, srednja učenost njihovih gledalaca još je niža, pa cela zbrka prolazi potpuno nezapaženo. Čak scenarista dobija status natprosečnog znalca. Tehnički gledano, u toj situaciji svi su u pravu, naročito forenzičari.

Drugo čedo policijskih serija dobijeno je ukrštanjem sa parničkim serijama, koje inače ne postoje. Da bi se ovaj fenomen razumeo, treba prvo pogledati istorijat poremećaja znanog kao parnički film. Tu se dogodi nešto, neko potpuno nebitan za celu radnju verovatno ostane bez glave ili tako nečeg, i onda se narednih nekoliko sati svi preganjaju u nekakvoj sudnici. Sudnica je mesto na kome svako ima svoje manje mesto, i njega se drži inače mu prete strašne posledice koje nikome nisu znane, zato što niko nikada nije napustio svoje mesto. U takvim filmovima, svaku radnju svakog pojedinca svaki gledalac može unapred nepogrešivo da pogodi. Cela magija parničkog filma svodi se na to da se gledalac pretvara da kao ne zna šta će se dogoditi, a onda se kao iznenadi. Zbog toga na parničke filmove ne treba dovoditi decu, zato što sve komentarišu unapred pa pokvare utisak roditeljima. Treba primetiti da je porota uvek tu. To znači da u Americi ima više porotnika nego advokata, a svi znamo da tamo nikoga nema više nego advokata. I psihijatara; i policajaca... verovatno i forenzičara. Svejedno, to nije mesto na kome možete da snimate seriju deset godina. Publika bi počela da umire pre glumaca. Zato je radnja izmeštena u kancelarije sudija. To su mesta sa kojih se upravlja svetom - primetićete da je svetlo uvek ugašeno, što je dovoljan dokaz pred svakim sudom. Tu advokati govore sve ono što ne smeju da kažu javno. Time se otvaraju ne nove mogućnosti za dijaloge, već čitavi novi svetovi. Evo kako to izgleda u filmskoj stvarnosti.

Posmatrajmo jednu takvu sobu, u kojoj sve ostaje u četiri zida, ako se zanemari prisustvo kamere. Likovi su: sudija, po dva advokata sa svake strane (ne mislite da pred veliku porotu neko dolazi samo sa advokatom; tu se dolazi sa pola advokatske komore - po jedna polovina za svaku stranu u sporu); dalje, svaki par advokata dovodi i svog neposredno nadređenog koji i jeste i nije advokat, ali ipak priča sa svim likovima u sporu izvan suđenja, kada niko ne može da ga čuje (takav lik uglavnom proučava svet listajući novine, i iz toga izvlači neverovatne zaključke, ali nikome neće da ih kaže); dalje, tu je optuženi, kao i njegovi roditelji od kojih jedan uvek vedri i oblači, a drugi smiruje ovog prvog. Ukupno, to daje deset likova. Pretpostavimo da svaka ličnost u takvim konspirativnim okolnostima sebi daje slobodu u smislu da može da izgovori dvostruko više teksta nego kada je neko sluša. Na deset likova, to čini ravno 1024 puta više mogućih dijaloga nego u sudnici. Vidite, to već jeste materijal za seriju. Tu i slep vidi da jedna serija čije se epizode emituju jednom nedeljno, bazirana na jednom jedinom dijalogu između deset likova može pod takvim uslovima da traje tačno dvadeset godina. Ako odbacite dijaloge koje čak i prosečan scenarista smatra glupim, dobijate oko godinu dana serije nabijene advokatskom akcijom. Nije nešto, ali u zemlji u kojoj roditelji deci umesto babarogama prete advokatima, nađe se publike i za to. Tako su nastale advokatske serije.

Spajanjem policijske i advokatske serije dobija se jedna bizarna tvorevina koja nikome nije jasna, pa je svi gledaju. Glavni lik je advokat koji sprovodi istragu, odn. biće dobijeno ukrštanjem antipolicajca i advokata-forenzičara. To biće veoma je teško objasniti. Zato ćemo primeniti fenomenološki pristup koji je tu svima jasan: to je nenaoružano lice na koje niko ne sme da digne ruku. Ostalo se ne govori, već se ostavlja mašti svakog pojedinačnog gledaoca na dopunu.

Poslednja kategorija su serije bazirane na majmunisanju. O njima ne može mnogo da se priča, zato što nema o čemu. One nastaju tako što režiser uzme konačan broj primata i pusti ih da glume bez scenarija, i onda sve to snima fiksiranom kamerom. Pošto ih isti takvi i gledaju, svi su srećni. Izuzev možda poreske službe, koja je očekivala više, ali uprkos tome ne može ništa da im nađe.

Eto, sada znate zašto mene nema. Izbacili su me. Predlažu mi da se hospitalizujem. Negde u Čikagu. Nude mi i ulogu. Ulogu jetre u centralnoj sceni kada glavni junak priča vic, dok moju utrobu razvlače po podu bolničke mačke, ali to se ne vidi u kadru. Ja sam insistirao da se i to vidi, baš je kul, kako bi oni rekli. Onda su mi oni objasnili da bi u tom slučaju serija morala da se prikazuje u kasnijim večernjim satima, kada su deca pod dejstvom narkotika, pa ne gledaju televiziju. Rekli su mi da su ti termini zauzeti obrazovnim filmovima iz retke mesožderske vrste poznate pod nazivom erotski trileri. Ništa ih nisam razumeo.