Trofej

Zaustavio sam se u koraku između tankih stabala, oslušnuo još jednom, malo se povio i pogledao kroz proređenu šumu. Svetlost se naglo pojačavala, proplanak je bio blizu, njegov jarki odblesak igrao je u lišću. Ona je bila tu, radosna i slobodna. Ali – sada sam bio siguran – nije bila sama. Da li da nastavim, možda još mogu da odustanem, mada moj položaj više nije tajna. Priroda oko mene sa svojih hiljadu očiju bila je neumoljiva, nosila je vesti brzinom vetra – čovek ovde nije dobrodošao. Stajao sam još kratak trenutak, a onda zakoračio dalje, razmakao žbun pred sobom i ugledao proplanak. Da, bila je tu – i nije bila sama.

Dok sam izlazio na meku travu, u mislima sam se vratio dve godine unazad, u jutro koje sam dočekao na ovom istom mestu, čekajući njen dolazak. Sedeo sam u šipragu od ponoći. Samo me je gusti žbun delio od livade. Iza mene teren se spuštao u strmu jarugu koja je vodila pravo do niskog ulaza u pećinu. Ceo kraj nudio je odličnu odstupnicu ako događaji krenu naopakim tokom. Bio je ovo dugo čekani dan, planiran do najmanjih pojedinosti. Pratio sam njen trag dugo i uporno. Znao sam da ima dva mladunčeta, zdrava i živahna. Brzo su napredovali i njena napetost je opadala. Mladi će uskoro moći i sami da se brane. Dugo spremna za borbu u svakom trenu, sada umorna od stalne napetosti, bila je opuštena preko mere, nesmotrena čak. Bila je na putu za severni obronak, tamo bi ostala do kraja toplih dana. Na tom putu proćiće ovuda. Zastaće na proplanku, pustiće male da se igraju. Valjaće se u travi, spavati na suncu, bezbrižna. Biće mi na dohvat ruke. Vetar koji duva niz planinu udaljiće moj miris od nje. Tu će doći moj trenutak, prilika koja se ne propušta.

Šuma se budila. Dan je na istočnoj strani počinjao naglo, u jednom trenu zora je hladno bojila proplanak, a već u sledećem, sve se kupalo u rumenilu niskog sunca. Vreme sam provodio u potpunoj nepokretnosti. Jedna noga savijena u kolenu, druga opružena. Leđa uspravno naslonjena uz stablo. Posle toliko lovačkih godina mogao sam ovako da provedem čitav dan. U krilu stoji razvijena maramica sa kockicama mekog hleba. Uz nogu položena čutura. Preko kolena leži puška, na kundaku počiva desna ruka, leva odmara u krilu. Potpuno sam smiren, čekam, minuti prolaze. Moji mišići su opušteni, oči su sklopljene, ali moj sluh sada je oštar kao britva. Povetarac stvara buku, otpala grančica prolama se kao grom, miš mi prelazi preko nogavice. Oštar cijuk uhvaćenog zeca, hladni zamah orlovih krila, miš zastaje, žuri dalje, veverica skače sa grane na granu, za njom još jedna. Vreme teče, sporo, izuvijano, poput reke u ravnici. Dan je na vrhuncu. Moje telo lebdi u oblaku mirisa, u zvucima malih života koji kucaju svoj ritam. Više ne čujem pojedinačne zvuke. Više ne osećam pojedinačne dodire. Na mom krilu leži prazna maramica, mrvice je pojeo miš. Više nisam lovac u svom skrovištu. Sada sam šuma, sa malim životima koji kucaju u meni svoj plahoviti ritam.

* * *

Slike se menjaju u mojoj novoj svesti, lebde u nezamislivim ljubičastim tonovima. Ponekad moje misli nisu više bistre kao nekada. Mesta i događaji mešaju se u snovima i sećanjima. Ponekad mi je teško da povežem događaje koji su prošli. Osećam kao da sam u bunilu, okupan dubokim plavim prelivima koje ne razumem, zvucima koji me vuku u događaje koji nisu u mojim rukama. Iz bunila me budi golicavi dodir noćnog leptira koji mi istražuje uvo. Budi me u dalekoj noći za koju ne želim da znam. Vraća me u vlažnu travu, dok mi kamen probada bedro a ledena zemlja izvlači poslednju toplotu iz mog tela. U ustima kiseli ukus; odzvanjaju ljudski glasovi, ne prepoznajem reči. Osećam da su mi misli iznenada bistre, imam želju da se pridignem. Oštar bol u nozi i odustajem, kratak jauk prekinut sevom u grudima, niz bradu mi polako curi krvava pena, obraz mi pada u ledeni izbljuvak. Svetlo živahno preleće preko mene. Nejasne prilike, reski glasovi, odgovaram, ili samo želim. Sve se naglo gubi, brzo kao što je i došlo.

* * *

Vratio sam se u grad, među ljude, mada sam verovao da neću. Celo to ponovno navikavanje tako je mučno. Noći su ispunjene bukom, stalno se budim, čini mi se uvek u isto vreme. Često ne znam gde sam, strah mi podiže srce u grlo. Pred oči mi uvek dolaze slike iz jaruge, kao da sam ponovo tamo. Oni su dolazili. Otvorio sam oči. Prvo majka, odmah za njom dva medvedića, stupili su na proplanak. Prošla je ivicom šume; nije me osetila. Period napetosti je prošao i mali su, kao na neki znak, jurnuli po livadi. Bili su okretni kao jaganjci, skakali su i trčali, kotrljali se, preturali preko glave. Posle nekog vremena, malo su se primirili, dremnuli jedan preko drugog. Trgao ih je šum njihove velike majke koja je i dalje ispitivački kružila livadom. Sada su ponovo skakutali po travi, vukli jedan drugog za uvo, ponovo se davali u trk. Primetili su i mali ljubičasti žbun blizu oboda šume. Malo su ga onjušili, sa uživanjem očešali leđa o njegove oštre vrhove. Krili su se jedan od drugog iza čudnog bodljikavog stvora. Zajedno ga napadali, a onda bežali iznenađeni oštrim lišćem. Kratko režanje, onda opet razdragano vučenje za uši. Majka je opisala krug oko njih, sela, odmah se i tromo izvalila na bok. Jedan medvedić živahno se zario u njen meki stomak, i stao da istražuje prevoje njenog zlatnog krzna. Drugi je režeći zgrabio majčino uvo i nastavio tamo gde je stao sa svojim malim bratom. Ali šapa njegove velike majke bila je teža od bratove, i brzo je izgubio interesovanje za borbu. Umesto toga, smešno je potrčao i nestao među stablima.

* * *

Prethodne zime doneo sam odluku: ovo će biti moj poslednji lov. Moji trofeji bili su daleko na ceni, ali vremenom medvedi su postali retki. Smog je padao po zelenim proplancima. Gradovi u dolinama nezasito su se širili. Želeo sam da od svog poslednjeg lova stvorim nedostižan trofej. Privukle su me legende o velikoj medvedici koja je lutala južnim obroncima. Rođena u nekoj visokoj uvali, odrasla u oskudnim kamenitim delovima planine, navikla da otkida svoj zalogaj od divljine, izrasla je u predivnu zver. Retki srećni koji su mogli iz daljine da je ugledaju, širili su priče o njenoj divovskoj veličini, o njenom zlatnom krznu koje se prelivalo na suncu. Lovci su brzo krenuli po njenom tragu, ali njen trag vodio je u oštre i opasne uvale. Njen oprez bio je ravan njenoj titanskoj snazi. Legende o zlatnoj medvedici vremenom su rasle, dobijale su magijske obrise, i ko je danas mogao da kaže da li ona uopšte i postoji?

Naravno, ja sam mogao da kažem. Pratio sam njen trag, merio dužinu njenih koraka, brojao njene zube u rastrgnutoj lovini. Bila je ogromna, brza, usmerena ka svakom svom cilju sa brutalnom uverenošću koja je ledila krv. Ti dani bili su sada tako daleki. U sećanje mi se vratila jesenja noć na južnoj padini. Vraćala se tamo gde je rođena. Stajao sam na njenom putu dok je težak pljusak talasao šumu. Osećao sam da je tu, da dolazi. Bio sam spreman. U tresku groma njene tamne sapi zaustavile su se u koraku. Videla me je. Pored nje bili su mladunci, kako su samo ojačali i porasli. Jedan je odmah besno zarežao zaustavljen samo hladnim držanjem svoje majke. Drugi je ostao nepomičan. Leva strana njegovog lica bila je unakažena ujedima čije će posledice nositi celog života. Stajali smo tako dugo, povremeno osvetljeni munjama. Gledala me je mirno, pomalo napeto. Nisam bio naoružan, više nisam nosio pušku sa sobom. Da li će napasti, da li će samo proći pored mene? Vreme je polako teklo, munje i gromovi smenjivali su se u svojoj plavičastoj igri, svojim plamenim bičevima gonili su teške oblake niz planinu. Kiša se u talasima pojačavala i stišavala. Između nas razvijao se jedan novi osećaj, postali smo svesni jedno drugog, ali na jedan drugačiji način. Bila je to magija kakvu nijedna legenda nije mogla da probudi. Ne znam ni sam koliko je sve to trajalo, činilo mi se čitavu noć. Ipak, njeno strpljenje nije trajalo toliko. Odlučila je. Polako je napravila korak unazad, zatim još jedan. Lagano se okrenula i otišla. Za njom su bez oklevanja krenuli i mladunci. Magija je nestala. Ostao sam u mraku, sam, dok mi se voda slivala niz obraze.

Sećanje me je ponovo odvelo na vrh jaruge, sedeo sam u svom zaklonu. Desno među drvećem čuo sam medvedića. Polako sam podizao pušku. Kundak je legao na rame, čekao sam priliku. Medvedica mi je bila okrenuta bokom, delom zaklonjena uzdignutim terenom, nežno se igrala sa svojim sinčićem. Ovaj je brundao, režao, borio se na smrt sa svojim zamišljenim neprijateljem. Čekao sam. Ona će uskoro ustati, mali je predugo u šumi. Lom suvih grančica se približava. Razaznajem dva bića, medvedića i neku sitnu životinju, ne prepoznajem koju, to me malo uznemiruje, ali ostajem nepomičan. Zvuci mladunčeta sada su sasvim blizu, zar me nije već osetio? Ah, kako je samo bezbrižna njegova igra, da li on dolazi da se upoznamo? Usput nailazi na svog novog drugara, zadirkuje ga, reži i brunda dok ovaj pokušava da se udalji. Brine me prisustvo treće životinje, želim da se sve okonča sada. Velika majka ispušta kratak zov i trenutak čeka odgovor. Mali za to vreme nastavlja svoju igru, grubu za njegovog drugara kome on, istina, ne želi da naudi. Ali ovaj ispušta kratak jauk, dozivajući svoju majku. Iznenada, stvari uzimaju zamah. Shvatam, doći će i majka ugroženog stvora. Medvedica reaguje munjevito na vapaj tuđeg mladunčeta, u kratkom trzaju hitro se pridiže. Koncentrišem se, stežem pušku čvršće. Ostaje mi još sekund ili dva, pre nego što moj položaj bude otkriven. Moja odstupnica ka pećini već je odsečena. Vreme je stalo, vazduh se zgusnuo, primećen sam. Moje ravnomerno disanje sada je prestalo. Obraz leži na kundaku. Srce kuca ravnomerno. Staje. Ceo svet je nestao, ostali smo samo ona i ja, u samrtnom susretu, jedan pucanj, jedan pokušaj. Iz šume se sada već naglo pojačavaju zvuci lomljenja granja, druga majka negde iza mene hita ka svome detetu. Snažna leđa medvedice mreškaju se u grču kojim će otpočeti trk – njeno mladunče sada je u smrtnoj opasnosti. To je trenutak. Moja puška cilja u tanku liniju između vrata i grudne kosti, malo ukoso sa desne strane. Metak će nezadrživo prodreti kroz meko tkivo pravo do njenog srca, sve će biti gotovo u trenutku, do njenog uma neće ni stići zvuk pucnja. Razlomio se prasak. U deliću sekunde, sve se zavitlalo, boje su se izmešale, zvukovi su se razbili kao talas o mene. Trenutak gluvog vrtloga izgubio se pod naletom besne rike. Vrela krv curi mi niz obraz. Pred očima vidim razjapljene medveđe čeljusti. Moji osećaji potpuno su zamrli. Događaji su usporeni do stajanja. Zakrvavljena zverinja lica sa čuđenjem pratim dok igraju svoj podivljali ples pred mojim očima. Moje telo je u grču, moje tetive zategnute su istim onim prastarim instinktima koji sada gone u sudar divove ispred mene, moji mišići bore se za svoj poslednji skok.

* * *

Ponovo se budim u ledenom bunilu, tresem se od groznice. Periodi odmora pritisnuti su krvavim morama, isprekidani hladnim talasima buđenja. Osećam snažne ruke koje me savlađuju. Čujem viku, oštar zadah ljudi širi mi nozdrve dok u ustima osećam reski miris krvi. Lagano tonem u meku toplinu. Gubim svest. Osećam miris vlažne trave. Pod mojim ponovo snažnim nogama prostire se vetrom zatalasana livada. Nad njom uzdiže se veliki južni greben, iz pukotina u mlazevima izlazi voda, sabira se u podnožju stene odakle dalje ističu dva potoka, seku proplanak i nestaju preko obronka. Na livadu je izašao medved, dugo me je gledao. Bio je mlad, svetlog krzna, još nikada nije sreo čoveka. Sa desne strane pojavio se još jedan. Taj je bio nešto stariji, krupan, crne dlake. Zatim je na plato izašla i medvedica sa svoja dva sina. I dok sam uživao u njihovom nespretnom rvanju, iza mene već se sve komešalo. Sa bočnih obronaka na plato su silazili medvedi svih uzrasta, najrazličitijih nijansi krzna, noseći svoje raznolike karaktere, od mirnih i krotkih do snažnih priroda koje su divljom rikom nametale svoju volju krdu. Prošli su meseci otkako je poslednji medved viđen na južnoj strani. A na ovom platou, hiljadu godina daleko od čovekovog napretka, priroda je pred mojim očima šumno hvatala svoj poslednji veliki udisaj. Snažna mrka leđa presijavala su se na podnevnom suncu. Voda iz živahnih potoka pljuštala je u oblaku kapljica pod burnim naletom velikih telesa. Ceo plato je igrao, i ja sam igrao, brundao sam i mumlao svoju podnevnu pesmu. Bio sam jedan od njih. Bio sam deo magije, poslednjeg izliva magije koji će ova planina videti, bio sam jedan od njih, i oni su to znali.

Bio je to moj najlepši san, i uvek ću ga se sećati. Bio je to prvi tračak svetlosti i prvi znak mog čudesnog ozdravljenja. Ali nije to bio samo tračak, bila je to fontana svetlosti i planinsko jezero života u kome sam se kupao, posle koga moj život više nikada neće biti isti. I ovi ljudi koji su me čudom pronašli i spasli, sada su mi bili strani i tuđi. Njihove crne ruke, retki zubi požuteli od duvana, njihove guste neuredne brade, jaka hrana, sve mi je bilo grubo i odbojno. Želeo sam da udahnem slobodu, daleko od njihovih stada koja su napasali u planini, daleko od smradnih gradova od kojih su i sami u strahu bežali. Da ponovo budem planina, da njeni mali životi ponovo kucaju u meni svoj plahoviti ritam. Želeo sam da idem gore, na vrh, što dalje od gradova, tih vrelih ljudskih osinjaka. Ne želim više nikada da se vratim u njih.

Nedelje su prolazile, čobani su se sa svojim nabreklim stadima spustili u sela. Umesto da krenem sa njima, ja sam otišao na suprotnu stranu – uz planinu. Zaposeo sam gore čobansku kolibu koja već nekoliko godina nije bila korišćena i više nisam sretao ljude – nisu mi ni bili potrebni. Ali zato sam sretao životinje. Na pola dana hoda od kolibe bio je i najviši vrh u tom delu planine. Često sam izlazio na njega i satima uživao u pogledu. Tako se desilo i da u kasnom povratku prema kolibi zastanem na širokom prevoju, i da u teškom pljusku dočekam njen povratak sa severnog grebena. Tada sam znao, bili smo isti, između nas više nije bilo one provalije koja nas je delila, u tom trenu ni ona ni ja više nismo bili lovina, ni trofej onog drugog. Okrenula se i lagano otišla u noć, i ja sam ostao potišten i tužan i još dugo sam gledao prema ustalasanim vrhovima koje su šibali gromovi. Tužan što se sve tako brzo završilo, a opet srećan jer sam znao da to neće biti poslednji susret. Sada smo delili jednu tajnu, jedno pitanje, i jedan odgovor koji smo zajedno tražili.

Prvi put posle mnogo vremena počeo sam da razaznajem slike koje su u mojoj glavi tako dugo nedostajale. U udaru groma stajao sam okupan svetlošću kao u podne. Sve je ponovo bilo tako stvarno, na dohvat moje ruke. Svet je ponovo bio usporen, bistar. Događaji su se ređali pred mojim očima, događaji za koje sam mislio da će biti večito sakriveni od mog sećanja. Gledao sam razjapljenu medveđu čeljust tik uz moje beskrvno lice. Iz nje izlazi prodorni vrisak, ni životinjski ni ljudski. Moje telo spremno je za svoj poslednji skok, ali do njega ne dolazi. Gotovo sam začuđen svojom nepokretnošću. Tren kasnije postajem svestan ogromne sive glave i krvavih zakrivljenih zuba koji besno čupaju levo uvo malog medveda. Divlja svinja. Njen mali prugasti debeljko udaljio se previše od svoje braće, i tu nabasao na medvedića, gotovo njegovog vršnjaka, mada se to njemu nije tako činilo. Nije mu medvedić delovao mnogo opasno, ali opet, kada ga je u igri preturio i još stegao zubima, sve drugarski, razume se, mališa je odlučio da je pravo vreme za malo panike. Skviknuo je iz sveg glasa, medvedić se trgao, zbunjeno odskočio, i za kratko stao da razmišlja kuda dalje. Imao je toliko mogućnosti pred sobom: mogao je da se okrene i ode majci, praveći se da nikoga nije ni sreo u šumi, a još manje da je tog nekog, koga, jasno, nije ni sreo, dirao; mogao je da sačeka da maloga prođe strah, pa da nastavi drugarski da ga pretura po travi; mogao je i on da odluči da je pravi trenutak za malo panike, pa da pobegne svojoj velikoj mami. I dok su njih dvojica vodili svoju dečiju politiku, svet odraslih već se zavitlao oko njih, snagom kojoj više nije bilo prepreka. Da su samo znali, da se odmah bace, svaki svojoj majci, da ih ometu, da im skrenu pažnju, da kažu: evo, tu sam, sve je u redu, tamo nije ni bilo nikoga. Umesto toga, ostali su svaki na svom mestu, nevešti, nevini, za njih je život još uvek bio samo jedna šarena igra i veseli slučaj.

* * *

Prošla je godina i ponovo je došla jesen. Sretao sam je često, nekada svakodnevno. A onda bi odlutala i nedeljama se ne bi vraćala. Kada se vrati, ostavljala bi tragove oko kolibe, pronalazila me po pašnjacima, pela bi se za mnom prema maglovitim vrhovima. Došla je ponovo zima, a nakon nje i prvi topli dani. Ona se pojavila, mršava i slaba, gladna, ali još jednom željna života. Brzo je jačala, lovila je iz dana u dan, njeno samopouzdanje raslo je sa svakim novim izlaskom sunca. Za kratko vreme nadoknadila je sve što je u dugom snu izgubila. Planina je ponovo stenjala pod njenom divljom snagom. I dalje je bila nedostižni san lovaca. Bila je legenda, mit, mit o zlatnoj medvedici po imenu Gea.

Sada je leto već bilo u punom zamahu. Gledao sam je kako stoji na proplanku, okupana suncem. Bila je lepša nego ikada. Niz njena nabrekla leđa prelivali su se zlatni i bakarni talasi. Bila je živahna, divlja, a u isto vreme umiljata. Lizala je med koji sam joj doneo i nameštala glavu u mom krilu, tražila da je češem iza uveta. Brundala je i smejala se, okretala se preko leđa. Jednom me je pustila i da se popnem na njena leđa. Nosila me je kao vetar, sve dok nisam pao na travu. Ležao sam, gledao u nebo. Bližilo se veče. Po ko zna koji put provlačio sam kroz sećanje ono podne na ivici jaruge.

Preko nišana gledao sam medvedicu. Došao je moj trenutak, a kako je došao, tako je odmah i proleteo. Iznenada, shvatio sam zašto je Gea bila neuhvatljiva. Njena brzina bila je užasna. U deliću sekunde odlepila se od tla i kada je prvi glas majke svinje dopro iz šume, već se u snažnom skoku bacila pet koraka dalje. Ni najkraći trenutak nije mi ostavila da obavim svoju nameru. Za to vreme ogromna divlja svinja krčila je put, lomeći granje pred sobom, pretvarajući šiblje u oblake lišća i grančica. U jednom trenu primetila je malog medveda koji se, bežeći pred iznenadnim nepoznatim zvucima, okrenuo i hitro potrčao prema meni, našavši se na svega korak ili dva sa moje desne strane pre nego što ga je strah zaustavio u mestu. Ustremila se pravo na njega, ciljala je vrat. Poslednja prepreka pred njom bila je debela suva grana; naletela je celim telom na granu i slomila je ne izgubivši ni deo svoje brzine. Trgao sam se tek toliko da vidim kako se snažne čeljusti zarivaju iza uveta bespomoćnog medvedića. Gledao me je pravo u oči, izbezumljen od straha i bola. Sedeo sam nepomičan, lice uz lice sa njim. Bio sam samo zbunjeni posmatrač. Moji nagoni ostali su jedini živi deo mog uma. Svinjske čeljusti na kratko su se otvorile. Iz zjapeće rane šiknula je krv i slila se niz moje lice. Sledio je novi ujed, zakrivljeni zubi zarili su se u vrat prikivajući medvedića uz zemlju. Novi potok krvi bojio je krzno crnom bojom. Bilo mi je nekako čudno zašto samo posmatram ceo prizor, zašto nema nikakve reakcije. Osetio sam dašak vetra sa livade, bio je drugačiji nego sekund ranije. Bio sam uznemiren iznenadnom promenom. Strah je nadirao iz moje utrobe. Drugačiji od svih strahova koje sam ikada osetio. Ovo je bio najdublji osećaj, nadirao je iz moje najveće dubine. Odjednom, trgao sam se celim telom. Sa proplanka se približavala medvedica goneći pred sobom vetrove. Svaki mišić mog tela bio je u grču a odmah zatim fijuknuo je kao oslobođena tetiva luka. Ispred mojih grudi pomaljalo se ogromno medveđe telo. Prvo ispružena šapa. Za njom razjapljena čeljust. Ogromna glava, trup. Moćni div. Simbol snage. Strah i trepet ledenih planina. Njeno ogromno rame samo me je ovlaš dotaklo u prolazu. Osetio sam grč u njenom mišiću. Leteo sam metrima kroz vazduh, obamrlih osećaja, zamućene svesti. Gledao sam kako se div okreće u vazduhu i u letu ustremljuje na svoj novi cilj. Gledao sam kako se njeno ogromno mrko telo pretura niz strminu lomeći drveće. Gledao sam kako se ogromna divlja svinja polako pridiže dok iz njenog rasporenog bedra lipti krv. Ponovo se ustremljuje na medvedića koji leži u travi nemoćan. Više ne osećam strah od bliske smrti. U ruci stežem pušku, shvatam da je nisam ni ispuštao. U njoj je još uvek onaj isti neispaljeni metak – sada sam već siguran u to. I dok se besna rika velike majke razleže kroz uzavrelo šiblje, ja ponovo osećam hladni kundak pod obrazom. Podivljala svinja baca se da zada svoj poslednji ujed. Cilja u vrat, ponovo se pomaljaju njeni oštri zubi, iza nje već se trese zemlja pod medvedicom. Još samo tren, i sve će biti gotovo. Mali medved ostaće pregrizenog vrata, svinja se neće tome radovati jer nad njom već se diže moćna šapa. Pratim nišanom sivu glavu. Čvrsta lobanja kao oklop štiti je od metaka, i malo je prostora za napad. Pucanj odjekuje kao grom, upućen kroz uvo divlje svinje, metak će probiti svoj krvavi put. I dok mi svest polako čili, i prvi bol slomljenih rebara dopire do uma, pred mojim očima odvija se stravični ritual smrti. Ogromno sivo telo, u trenu rastrgnuto nemilosrdnim udarcima i ujedima velike majke, ostaće opomena svima živima, podsećajući ih na strašni usud koji ga je stigao.

* * *

Sada su svi ti događaji bili daleko iza mene. Približavao sam se proplanku, celog jutra dozivala me je sa njega. Već se nazirala svetlost kroz proređena stabla. Ona je tu – ali nije sama. Osetio sam to po njenom neobičnom pozdravu, osetio sam na trenutak njenu uzdržanost i pometenost. I prasnuo sam u radostan smeh – pa moja Gea je, eto, ponovo našla momka. I to kakvog! Bio je taman, gotovo crn. Imao je onu nezgrapnu, mušku njušku koja nikada neće biti ni glatka ni skladna, i ljudi lepotu medveda nikada neće meriti po njemu. Ali zato će pred njegovom snagom svako ostati zadivljen. Oprezno sam im prilazio. Mada me on nikada nije sreo, bio sam bezbedan sve dok njegove razbuktale nagone usmerava luckasta Gea. Zvaću ga Hron. Od njegovih moćnih dana brojaće se vreme u ovim planinama. Iz njegovih kamenih sapi i Geine zlatne utrobe izrodiće se moćni Zevs. I mada će snažni i nadobudni Zevs opet i uvek svoga moćnog oca baciti u mračni Tartar, i mnoge krvave bitke voditi dok ne ovlada svojom planinom, ni njegova vlast neće trajati doveka. I on će, kao i njegov veliki otac, večno biti u strahu od teške kazne koju mu kuju njegovi sinovi.

Stajao sam licem u lice sa velikim Hronom. Sada mi je verovao. Više nije u meni video čoveka, zlog i krhkog. Na mom ramenu počivala je snažna Geina glava dok mi je umiljato brundala svoje medveđe zagonetke. Ni sam ne znam koliko sam vremena tu proveo. Gledao sam najdivniju igru dva ogromna bića. Kako su samo umiljati bili ti divovi koji su ulivali strah svemu što hoda planinama. Svemu sem – meni. Ali, ja sam sada bio jedan od njih. Dok se sunce polako spuštalo, njihovoj igri i smehu zaista nije bilo kraja. Veliki Hron skakao je i preturao se kao dete. Livadom je povetarac nosio mirisni polen. Ponovo sam pao na leđa, zacenivši se od smeha. Mislio sam: dug sam put prešao od dalekih gradova do ove livade. Bio sam čovek, bio sam lovac, bio sam medved. Prokrčio sam sebi svoj novi put tamo gde puta pre mene nije bilo. Da li je bio taj put dobar ili loš, kako sam to mogao da znam? Bio je to jedan od onih puteva koje čovek mora da pređe do samog kraja, da bi otkrio kakav je taj kraj zaista. A sada, ja sam stajao na samom kraju puta. Bio je ovo naš poslednji susret, znao sam, danas ćemo se rastati. Lagano sam se pridizao. Moja svest ponovo se menjala. Osećao sam povetarac, osećao sam polen u njemu, osećao sam Sunce koje je bacalo svoje rumene zrake po mojim leđima. I oni su osetili promenu. Smirili su se. Tražili su neke svoje odgovore. Povetarac se promenio, osećao sam tu promenu i bio uznemiren zbog nje. Nešto daleko, neka crna slutnja ponovo je hitro navlačila svoje teške oblake nada mnom. Šuma koja je opasala livadu ulivala mi je strah. Znao sam, planinom su sada duvali neki drugi vetrovi. Jedan od njih, jedva čujno, zafijukao je oko moje glave. U magnovenju sa naporom sam skrenuo pogled toliko da uglom oka zapazim ogromnu Hronovu levicu koju je Gea snažnim udarcem sprečila da mi se sruči na potiljak. Više mi nije verovao.

* * *

Kuda su događaji dalje išli, više ne želim da se sećam. Moj put doveo me je do svog kraja. Da li je bio ispravan ili ne, ja više ne umem da kažem. Vratio sam se najzad i u grad. Sedeo sam dugo pored prozora, gledao ljudski mravinjak kako pulsira ispod mene. I sada, dok sedim pored ovog sterilnog prozora, na krilu mi leži puška, kao i tog poslednjeg dana na planini, na kundaku počiva moja smirena ruka. Moj dah je nečujan, srce udara pravilno. Doneo sam ljudima dar izrečen rečima koje oni ne razumeju. Napisan pismom koje oni ne umeju da pročitaju. Oni su zagledani daleko u budućnost, tamo gde su moji medvedi još jedino trofeji na zidovima. Hrona više nema. Ni Zevsa – nikada ga neće ni biti. Nečiji tuđi sinovi podigli su svoje moćne puške. Gledao sam kako se Hron posle Geinog iznenadnog skoka tupo dočekuje na šape i odmah po plećima prima užasan udarac Geine levice. Oko mesta udara širili su se koncentrični krugovi talasajući njegova ogromna bedra. Na tamnom krznu pojavila se, gotovo neprimetno, mala tačka krvi. Lagani trzaj stopio se sa oštrim pucnjem. Gledao sam smrznutih udova kako u trenu život čili iz njegovih dubokih očiju. Pogledao sam Geu, naši pogledi su se sreli, njene oči su pitale, njen pogled bio je dubok kao najdublja jama, pitao me je: zašto? Iz njenih očiju izbijao je strah, razočaranje, nemoćni bes, bes zbog izdaje. Iz mojih očiju izbijao je stid, bes, zbog nemoći. Gledao sam je kako se lagano okreće i, dok je ogromno Hronovo telo mlitavo padalo na tle, nestaje na rubu šume. Nesigurni hitac dopro je iza mene, prozujao mi iznad glave i odneo svoj zvižduk iznad njenih leđa. Bila je slobodna.

Sada, kada mi sve te slike još jednom prolaze mutnim pamćenjem, jeza me hvata od prisećanja na trenutak kada sam u nekom lovačkom domu ponovo sreo Hrona. Dok sam drhtavom rukom mazio njegovu iskeženu njušku, mislio sam – eto, oni ga nisu ni malo upoznali. Kada su ga ubili, on je bio – nasmejan, mislio sam dok sam nameštao njegov mrki čuperak, dok mi je razbarušeni čuvar grubo dovikivao – preparirani eksponati ne smeju da se diraju rukama! Zaboga, gospodine, kada bi svako dirao, šta bi ostalo od toga? Da, zaista, šta bi ostalo od TOGA! Drhtao sam celim telom, u glavi mi je bila zaglušujuća buka. Cela drvena konstrukcija oko mene škripala je i klimala se, gubio sam oslonac pod nogama, teturao sam se od stuba do stuba, grozničavo se hvatajući za svaki. Probio sam se kroz uzana vrata, sa teškoćom se uhvatio za kraj merdevina i uspeo se na niski tavan. Puzao sam ka svetlosti, ka uzanom četvrtastom otvoru. Prvi put osećao sam stvarni strah od nje. Povukao sam se u svoju kolibu na vrhu planine, živeo u strahu, čekao njen dolazak. Sada sam znao da više nisam u njenoj zaštiti. Ne, sada je ona dolazila po mene. Provirio sam kroz otvor i ugledao strašan prizor. Njeno snažno telo navaljivalo je svom svojom snagom na moju kolibu na vrhu planine. Njena rika bila je nesnosna. Njen bes ledio je celu planinu. Njena divlja snaga bila je – očaravajuća. Došla je po mene, po odgovor. Ne – ona je donela odgovor. Grede po uglovima već su počele da se razmiču. Bili smo visoko na planini, dan hoda oko moje kolibe nije bilo ljudskog stvora. Od njenih besnih urlika sva se planina sakrila u mračne jazbine. Drvene grede zvonkim udarima su najavljivale krvavi kraj. Bio sam spreman. Imala je pravo – verovala mi je do smrti. Sada je došla da mi pokaže koliko mi je verovala, koliko je njena vera morala da bude duboka, da iz svog najdubljeg kladenca iznese pred mene svoj poslednji bes.

Gledao sam njen odgovor, zadivljen i očaran. Od one kišne ponoći do ovog rumenog sutona, sve mi se sklopilo samo u jednu misao. Od jeseni do jeseni došla mi je nova istina. Ledeni glas iz mene tiho poput vetra u visinama pozvao je njeno ime: Gea. Na trenutak, zastala je, oslonjena šapom visoko iznad izvaljenih vrata. Lagano je podigla pogled i srela ga sa mojim. Iz njega je nestalo besa. Iz njega je nestalo osvete. Na moj glas, u njenom dubokom pogledu odjeknula je tuga duboka kao vrsta. U njenim krupnim crnim očima zaiskrile su suze. U tim očima video sam jednu želju, duboku, iskrenu. Moj dah bio je nečujan. Sada sam znao ono što si ti znala oduvek. Ostala si bez braće, bez majke, bez dece. Tvoj usud bio je veliki. Nosila si ga dugo kroz lavirinte svoje planine. Moje srce kucalo je usporeno. Rođena kao najlepši medved koji je ikada hodao ovim šumama, rođena kao najbogatiji trofej, rođena si da ne budeš ničiji trofej. Moje srce je stalo. Niko nije rođen da postane trofej. To je istina koju si mi donela, i hvala ti na njoj. Za tu istinu daću ti jedinu nagradu koja mi je još preostala. Moj obraz ležao je na kundaku puške. Draga moja Gea, ti nikada nećeš postati trofej.