(Govor s dna)

Među svim dosadašnjim, ne tako malobrojnim radovima, posvećenim pesništvu Miodraga Pavlovića nema ni jednog koji bi se obimom i sistematičnošću zahvata mogao meriti s tekstom Radomana Kordića. Zadržavajući se striktno u granicama samo jednog od više danas postojećih modernih pristupa književnim delima (reč je o psihoanalitičkom pristupu), sa doslednošću kod nas prilično retkom, Kordić je podvrgao Pavlovićevu poeziju složenom i iscrpnom ispitivanju, otkrivajući, pritom, neke nove mogućnosti tumačenja, koje raniji kritičari nisu imali u vidu.

Vredi naročito istaći veliku i temeljnu obaveštenost autora rukopisa o svemu onom što se tiče metoda za koji se opredelio. Neobično složenim pojmovnim i terminološkim aparatom psihoanalitičke kritike Kordić je ovladao kao malo koji književni kritičar kod nas.

(Odlomak iz recenzije, Nikola Milošević – Radoman Kordić: Govor s dna)

Kordićeva je interpretacija, kao i svaka interpretacija, konstrukcija. Kordićeva interpretacija je, uz to, uvek smela, gotovo izazovna. Ali ona nikad nije aprioristička, ni jednoumna, jer Kordić nikad ne nastoji da po svaku cenu svaki element teksta ili knjige potčini prokrustovskom kalupu interpretacije. Nisu malobrojni trenuci skepse i uzdržanosti, jer “čisti računi su praktično nemogući”.

Kao što je, s druge strane, i ćutanje o vrednosti nemoguće. Mada se ne bavi pitanjem koliko tekst vredi već kako on jeste, ipak (što je neminovno) određujući strukturalni i značenjski identitet teksta, pisac nužno dopire i do pitanja vrednosti. Neretko, on je prinuđen da se izjašnjava o estetskim implikacijama i posledicama izvesnih datosti strukture. Ako u knjizi i nema eksplicitnih aksioloških iskaza, Govor s dna nudi brojne i dragocene elemente vrednosnom suđenju. Drukčije nije ni moglo biti, jer Kordiću Pavlovićevo pesništvo nije pretekst za psihoanalitičke spekulacije, već predmet istraživanja (istina, poglavito psihoanalitičkog).

(Odlomak iz prikaza, Slavko Gordić – Radoman Kordić: “Govor s dna”, “Polja”, januar, 1977.  

Prvo je pitanje da li je Pavlovićeva poezija upravo delo na kome se, s jedne strane, može pokazati delotvornost psihoanalitičkog pristupa i, s druge strane, da li Kordićev pristup otkriva nešto novo u ovoj poeziji.

Nakon čitanja knjige prihvatićemo bez sumnje razloge za postojanje mogućnosti da se Pavlovićeva poezija tako interpretira, štaviše bićemo uvereni da ovakav pristup pripada onom ipak malom broju dominantnih sa kojima se pesničko delo M. Pavlovića da otvoriti. Ali, u isti mah ostaće naša slutnja da sva poezija ipak ne počiva u Kordićevoj verziji tumačenja i da, ma koliko otkrića na koja ćemo naići bila veličanstvena, sam pesnički tekst raspolaže nekim viškom koji metod ne doseže.

(Odlomak iz prikaza, Jovica Aćin: Nauka ili pustolovina, “Nin“, 20. II 1977.)