(Psihoanalitički diskurs)
Istina subjekta koju psihoanaliza raskriva, koju formuliše, stavlja u pitanje svako mišljenje kojemu je mera čovek. Jer, da bi čovek bio mera svih stvari valjalo bi i da sebi bude mera, da je moguć kao mera, kao nepromenljiva, da uopšte ima neku meru. Psihoanaliza je posumnjala u mogućnost stamenosti te mere i time prinudila Lakana da se pita o njenom (psihoanalize) humanizmu. Razumljivo je, onda, što je objekt psihoanalize postalo biće koje izmiče nauci, o kojemu humanističke nauke ne mogu ništa da kažu, o kojemu i psihoanaliza jedva da nešto određeno može reći. Ona, kao iskustvo, uspeva tek da naznači "čas bekstva" (point de fuite) tog bića, te da utvrdi da ono sebe nalazi u trenutku ostvarenja. Ovaj trenutak je, doduše, produžen, prosto zato što je subjekt ekscentriran; uvek mu stoga predstoji mogućnost ostvarenja.
Zahvaljujući stalnom sabiranju u sebe, stalnom počinjanju u dijalektici nagona smrti, psihoanaliza je stekla pravo da se bavi problemom bića i čak da naznači vlastitu ontologiju. Psihoanaliza time nije, ipak, prešla u metafizički zabran. Jeste stekla pravo na njega. Onemogućivši dogmatizaciju svoga uma i umne predstave bića, stekla je pravo i da metafiziku misli kao vlastiti objekt, da je dekonstruiše. Psihoanalitički um ima u sebi nešto od sposobnosti seksa da svoju razornost potčini dijalektici istog, koju je mišljenje, evropsko, mahom zaobilazilo. Nije ni bilo svesno svojih (ontoloških) korena u nagonu smrti. Frojdovo otkriće nagona smrti i njegovog rada najpre je učinilo smislenim govor o ontološkom manjku, a potom omogućilo da se biće nađe u času kada iščezava.
(Tekst s klapne)
