(Samoća)

Rukopis Radomana Kordića “Samoća” dolazi do čitaoca u isto vreme kada i prevod knjige Britanca Džona Kupera Pouisa “Filozofija samoće”. Ako su im i zajednička polazišta (biće samoće kao ontološka kategorija), rezultati pustolovnog ispisivanja samoće Kordićeva su prednost iz dva razloga: prvo, on zasniva čitavu jednu antropologiju iz bića jezika (bića samoće, jezika samoće) jer sve nastaje u jeziku; drugo, on biće samoće tumači i kao samorazumevanje na nivou inicijacije i mističnog diskursa. U tom smislu njegovo nastojanje jeste i filozofsko i psihološko i teološko – koje razgrađuje svaki od ovih sistema da bi pokazalo kako biće jeste stvaralačko Ništa iz koga samo sve stvara. U tome i jeste trag ozarenja samoćom, jer mimo tog ozarenja biće ne može otkriti ni smisao stvaralačkog Ništa, niti smisao sebe kao stvoritelja. Baš zato, i uz pomoć bića samoće i jezika samoće, Kordić ispravno određuje paradoks takvog subjekta i takve dekonstrukcije jezika: “Pisanje je pokušaj da se iz ekstatičnosti samoće izluči samoća kao takva, da se nađe, postigne apsolutni performativ (performativ života).”

Osim toga, treba istaći činjenicu da se rukopisom “­Samoća” i metafizičko mišljenje vraća filozofskom promišljanju sveta, odakle je bespravno bilo izopšteno. Na našim prostorima, u proteklih pet decenija, posebno.

(Odlomak iz recenzije, Predrag R. Dragić Kijuk – Radoman Kordić: “Samoća”)