(Subjekt teorijske psihoanalize)

Kordićeva knjiga svakako je među najznačajnijim i najtežim iz domaće teorijske produkcije poslednjih godina. Razlog tome je dvojak. To je, najpre, sam predmet ove rasprave, elementi prevrata koje u teorijsko mišljenje našeg vremena unosi Lakanov pokušaj “kopernikanskog obrta u psihoanalizi”, kako je sam Lakan video svoj pokušaj, zbog kojega je, uostalom, ovaj kontroverzni francuski psihoanalitičar, ne bez razloga, promovisan u “Gongoru moderne psihoanalize” i ekskomuniciran iz ortodoksnog međunarodnog udruženja za psihoanalizu, koje je osnovao sam Frojd.

S druge strane, svojevrsna eliptičnost ne samo originalne Lakanove doktrine nego i Kordićeve interpretacije koja, u tom pogledu, sledi samog Lakana kao nedostižni metodološki uzor. Imam u vidu Lakanovu studiju o markizu de Sadu u kojoj se gubi granica između teoretičara i njegovog “fantomskog predmeta”, kako je govorio Lakan. Uostalom, on sam se nije libio da prizna kako je njegova “teorija” u stvari mistički diskurs koji zahteva inicijaciju u netradicionalno tumačenje.

(Odlomak iz prikaza, Nenad Daković: Jezički cogito, Radoman Kordić: Subjekt teorijske psihoanalize, “Politika” 28. januar 1995.)

Kordićeva knjiga je posvećena problemu i statusu psihoanalitičkog subjekta. Tema subjekta u njegovom kliničkom, metafizičkom i lingvističkom smislu je temeljna za teorijsku psihoanalizu. Sam Kordić temu svoga rada opisuje sledećim paradoksalnim odnosima: “U knjizi ne navodim nijedno delo koje ne bi bilo Lakanovo. Pa ipak, ja sam knjigu naslovio ‘Subjekt teorijske psihoanalize’. Razlog je lakanovski; tvorac teorijske psihoanalize (novog označitelja) istodobno je i njen efekat, dakle, onaj subjekt koji iščezava, koji se nalazi tamo gde ga označitelj (psihoanaliza) postavlja, proizvodi”. I “Efekat tog loma je mogućnost, u stvari, implicitni zahtev da se na Lakanovom mestu, na mestu subjekta teksta, misli teorijska psihoanaliza, što sam ja ovde učinio”. Ključ za Kordićevu interpretaciju subjekta nije ni biološka ni metafizička prisutnost već proizvod rada označitelja oko koga se generiše Lakanov diskurs. Prepoznavanje biološkog ili metafizičkog kao subjekta nije identifikovanje, već istraživanje oblika proizvodnje (označiteljskih efekata): “Iz slepe ulice između biti i imati subjekt izlazi tako što probija novu (slepu) ulicu, pri­hvata drugi oblik kastracije; on se, jednostavno, po modelu majmuna–Boga smatra za ono što nije, nikakvo čudo, smatra se za Boga, iako je nemoguće da opravda to što on (subjekt) dolazi, potiče čak, od označitelja, od označitelja S₁, i još nemoćniji da opravda da ga ovo S₁ predstavlja kod drugog označitelja. Subjekt je nemoćan da opravda bilo šta iz subjektivnosti. Ali, valjda, on mora biti nemoćan da bi bio”.

(Odlomak iz prikaza, Miško Šuvaković: Lakanovska teorijska psihoanaliza, Radoman Kordić: Subjekt teorijske psihoanalize, “Dnevnik”, 8. mart 1995.)