Covekovo interesovanje za Sunce, Mesec i zvezdano nebo seze daleko u proslost. Arheoloski nalazi i ostavstina starih civilizacija Mesopotamije, Egipta, Kine i Latinske Amerike govore o njihovom velikom astronomskom znanju usprkos pogresnim pretstavama o svetu koje su mozda imali.

Ali najvisa stepenica ljudske spoznaje u starom veku bila je anticka Grcka. Iako su ucenja grckih filozofa, kao i najveceg grckog astronoma Hiparha (oko 180-125 god.pre n.e.), dovela do postavljanja geocentricnog sistema sveta aleksandrijskog astronoma Ptolomeja (oko 87-165 god.n.e.), jos je Aristarh (oko 310-230 god.pre n.e.) obrazlozio heliocentricni sistem sveta. U ranom srednjem veku centar astronomije seli se arapski svet koji je ocuvao nasledja antike, da bi se krajem starog i pocetkom novog veka, prevodjenjem grckih dela sa arapskog ponovo vratio u Evropu, i sa Kopernikom (1473-1543) i konacnim postavljanjem heliocentricnog sistema zavrsio jedan period u razvoju astronomskih spoznaja covecanstva.

Od tada do danas predjen je veliki put; od Galileja (1564-1642) i prvog astronomskog durbina, preko Keplera (1571-1630) i njegovih zakona planetnog kretanja, Njutnovog (1643-1727) zakona gravitacije, sve do mocnih radio i drugih teleskopa za sve vrste elektromagnetnih zracenja, covekovog otiskivanja u svemir i dosegnuca do najblizeg nam nebeskog tela, Meseca.