Ако је истинита стара латинска мудрост: Habent sua fata libelli, онда се она, без сумње, може односити на Мирослављево јеванђеље. Написано и украшено у последњој четвртини XII века, за хумског кнеза Мирослава, брата Стевана Немање, оно је претрајало све бурне векове српске историје и државе од раздобља обласних господара, до успона и пада средњовековне Србије. Најзад, сачувало се ово јеванђеље и у дугим вековима Османлијске окупације, када је рукопис припао библиотеци манастира Хиландара у који је ова драгоцена књига доспела не зна се тачно када. На питање постављено старим Хиландарцима да кажу од када је рукопис у манастиру одговор је лаконски гласио: одувек.

     Иако је то речено сасвим неодређено и на основу древних предања, ипак, могућа је претпоставка да се то десило после Немањине абдикације 1195. године и његовог коначног одласка у Свету Гору. Пре те судбоносне године за српску државу и саму династију Немањића, окончана је 1190. у Захумљу владавина немањиног брата Мирослава, чију област је за кратко време, све до свог одласка у Свету Гору, наследио Растко, најмлађи син рашког великог жупана. Био је то још један корак ближе ка даљем повезивању Рашке и Зете, и, најзад, јачању утицаја византијске културе, у односу на романску традицију Зете. Иако су ови сусрети двеју културних зона били снажни, ипак, не може се оспорити да их средњовековна Србија прима, а њени владари свесни да на њиховом државном подручју настаје и посебна културна симбиоза истока и запада, што српској држави даје и једно јединствено обележје.

     Владарски маузолеј манастир Студеница, представља свакако и најзначајнији архитектонски споменик насталих симбиоза, а јасни трагови оваквих схватања откривају се и касније, чак у раздобљу када се српска држава приближила и самом врхунцу свога политичког успона. Таква је романо-готско-византијска симбиоза тријумфовала приликом изградње цркве манастира Дечана коју је градио фра Вита, фрањевац из Котора "краљева града". Не одступајући од своје претежно византијске опредељености, поручиоци српских цркава сасвим су помирени и са напоредим стилским утицајима који су стизали из западних делова српске државе. Била су то схватања која се нису везивала искључиво за архитектуру у којој долазе до изражаја приморски мајстори, веш су таквим намерама означени и први кораци средњовековне српске књижевности. С обзиром да Мирослављево јеванђеље стоји на самом почетку њенога државног развоја и да је обележено богатством свог сликаног украса, сложеном језичком развијеношћу и разноликим предлошцима, не изненађује да је још у 19. веку изазвало научни интерес. Обично се узима да је међународну славистичку науку на Мирослављево јеванђеље упозорио руски научник Владимир Стасов у својој знаменитој књизи: Слaвјанскиј и васточиј орнамент па рукописим древњаво новаго времени . (Спб. 1887. на табли XIV и XV). Он је у албуму на таблама XIV и XV објавио неколико иницијала и тако увео овај српски рукопис у међународну славистичку науку. Отада, захваљујући изванредној вредности овог рукописа из краја XII века, непрестано, све до данас траје научно занимање за Мирослављево јеванђеље, а литература о њему непрестано се обнавља. После Владимира Стасова, минијатуре из јеванђеља привукле су пажњу врсног познаваоца староруске уметности Федора Ивановича Буслајева, који се упустио у давање опште карактеристике српскога орнамента.

     Истовремено Буслајев је први снажније подвукао западњачке елементе у осликавању јеванђеља, што је, разуме се, само ојачало све недоумице око његових илустрација, с обзиром на византијску основу којом је прожет добар део орнамента. Разуме се да уметнички овако богат и сложен рукопис није могао избећи пажњи великог руског византолога Никодима Павловича Кондакова који је размишљања о минијатурама изнео у својој доторској тези:

      Историја Византијскаго и иконографиј по минијатурам греческих рукописеј, објављеној 1876. године. Међутим, сви ти судови о Мирослављевом Јеванђељу написани су на основу само делимичног познавања и проучавања овог споменика који се тада још увек чувао у библиотеци манастира Хиландара. Велики преокрет у научном занимању за Мирослављево Јеванђеље наступило је 1897. године. Тада је у Бечу, у редакцији љубомира Стојановића, а новцем краља Александра I Обреновића објављено у техници хелиогравуре Мирослављево Јеванђеље и то комплетан рукопис. А свега годину дана раније, краљ Александар I Обреновић посетио је Свету Гору, где се посебно задржао у манастиру Хиландару. Том приликом, краљ је богато даривао манастир који је био у економски веома лошем стању. У знак захвалности, хиландарски монаси даривали су краљу Александру I рукопис Мирослављевог Јеванђеља и Хиландарску оснивачку повељу великог жупана Стефана Немање из 1196. године. На тај начин, захваљујући овом за оно време раскошном факсимилном издању, Мирослављево Јеванђеље је са новим еланом постало предмет најразличитих научника, а литература о овом рукопису постигла је задивљујући обим. С обзиром да је реч о првом српском писаном споменику, сасвим је разумљиво да се проблематиком Мирослављевог Јеванђеља нису бавили искључиво историчари уметности, а сликани украс овог рукописа, није могао да потисне и друга занимања, питање језика на првом месту. У том правцу веома су значајна истраживања С. Куљбакина: Палеографска и језичка испитивања о Мирослављевом јеванђељу (посебна издања СКАН 1925. LII) и Александра Белића: Учешће св. Саве и његове школе у стварању нове редакције српских ћирилских споменика (Светосавски зборник СКАН, Београд 1936. I) и, најзад Ј. Вране: Лжевангелиаре де Мирослав (Ј. Гравенхаге 1961). Међутим, од изузетног је значаја књига ученог теолога Лазара Мирковића: Мирослављево еванђеље (САН, посебна издања књ. CLVI, Археолошки институт, књига 1, Београд 1950). У овој важној монографији, првој те врсте које је добило Мирослављево јеванђеље, Мирковић се са посебном пажњом упустио у разматрање порекла месецослова, утврђујући истовремено његово цариградско порекло које је српском преписивачу служило као предложак. Најзад, у својој књизи, Лазар Мирковић је детаљно анализирао удео преписивача и илуминатора Мирослављевог јеванђеља, осветљавајући новим закључцима и лик главног писара грешног Глигорија дијака и загонетног Варсамелеона. Истовремено, као сјајни иконограф, Мирковић је педантно и са сувереним знањем рашчлањавао симболику самих минијатура, сву фантастику у служби црквених тумачења. Сасвим јасно, Мирковићу су добро познати и они средњовековни текстови узети из грчког Физиолога, који је рано преведен и на латински језик, а од XИИ века и на друге европске језике, чија морализаторска поука израња из самог текста. Истина, за овакав спој слике и текста у Мирослављевом јеванђељу, Мирковић није нашао директну потврду, определивши се да "сва ова фауна реална или фантастична у иницијалима Мирослављевог јеванђеља има само декоративну вредност. Из своје збирке и ризнице узора животиња минијатор их је сликао само ради декорације. Од 28 животиња грчкога физиолога, од 27 животиња српскословенског физиолога (превод са грчкога), Мирослављево јеванђеље понавља из њих ових десет животиња: голуб, орао, лав, пантер, славуј, змија, јелен, паун, детлић и вук."

     Закључујући своје тумачење, Лазар Мирковић на крају своје студије каже: "Мирослављево еванђеље је необичан споменик. На његовим странама исписан је српскословенски текст, преведен са грчког из једног рукописа св. Софије у Цариграду. На челу рукописа насликао је минијатор византиску вињету, а даље у целом рукопису поред колумни српскословенских текстова унео је Запад са романских минијатура у иницијале Мирослављевог еванђеља већим делом своју фантастичну флору и фауну, своја монстра, која гризу, уједају и себе и друге животиње, као и стабла слова око којих су груписана, или се боре са људима, и мањим делом илустрацију текста у иницијал. Ове минијатуре не одговарају својим стилом језику оригинала и тексту овог рукописа, као ни укусу народа у ком су израђене, и ова уметност у минијарурама није даље много подржавана код Срба". Ове Мирковићеве мисли изговорене су давне 1950. године, а од тих времена настављена су с новим еланом и новим научним погледима истраживања Мирослављевог јеванђеља. Међу тим испитивачима истиче се Светозар Радојчић који се у својим студијама о уметности 13. века посебно бавио проблемима тератолошког стила. Тада се С. Радојчић залагао за западноевропско порекло оваквог орнамента. Располажући прегледом великог броја средњовековних рукописа, Владимир Мошин се посебно бавио самом орнаментиком у српским рукописима, а том приликом изнета је његова теза о руском и византијском утицају на развој балканске рукописне орнаментике. Међутим, у новије време проблематиком Мирослављевог јеванђеља бавила се Јованка Максимовић. У неколико својих значајних студија посвећених иконографији и стилу фигуралних представа у Мирослављевом јеванђељу, Максимовићева је уочила и неке идентичне мотиве јеванђеља са декоративном пластиком манастира Студенице, проширивши тако и сам репертоар ових међусобних утицаја. Најзад, своја најважнија сазнања о српским средњовековним минијатурама, сабрала је Јованка Максимовић у својој монументалној књизи: "Српске средњовековне минијатуре", објављене у Београду 1983. И тако, бар привремено, закључује се дуга поворка српских и страних истраживача који су, сваки на свој начин, уочили раскошни сликани украс у Мирослављевом јеванђељу, рукопису који је као споменик претрајао и све недаће наше историје. Од 1896. рукопис се чува у двору последњег Обреновића, после чије насилне смрти је неко време био загубљен. Поново пронађен у двору, рукопис је сматран као најдрагоценија државна имовина, па је као таква евакуисана за време I светског рата. После срећног повратка, рукопис је предат на чување Музеју кнеза Павла, одакле је 1941. склоњен и сакривен у унутрашњост Србије, најдуже у манастиру Рачи украј Дрине. Како је за време окупације постојала опасност да се рукопис пронађе и изгуби, игуман манастира Раче, Платон, кришом га је послао у Београд, где је, са знањем управе Музеја кнеза Павла, похрањен у трезору Народне банке. Тако је ова велика драгоценост српске културе, сачувана и опет враћена у Музеј. Честе промене места и различити услови његовог чувања, махом не примерени, изазвале су у рукопису промене, а ове довеле до оштећења минијатура. Тада је рукопис поверен на лечење у конзерваторској радионици, Народне библиотеке, где је под надзором др Вере Радосављевић својевремено започета припрема за његову конзервацију. Једна од заштитних мера за његово будуће одржавање свакако је и штампање овог факсимилног издања, у најмодернијој графичкој техници. Постигнута је изванредна сличност са оригиналом који ће се од сада чувати под посебним условима.

     Приређивачима овог издања ДМ, ВТ, ББ, као и издавачима НИУ Службени лист и издавачкој кући Досије припада велика захвалност нације што су храбро ушли у овај изванредно сложени и скупи подухват. Само захваљујући њиховој упорности штампање је довршено на један слободно можемо рећи перфектан начин, а после више од сто година, добићемо у руке још једно факсимилно издање. Као и оно из 1897. и ово данашње представља својеврстан споменик духовне зрелости једног поколења које зна да цени културне споменике своје прошлости.

Дејан Медаковић