о аикидоу

Оснивач Аикидоа је Морихеј Ујешиба, рођен 1883. године у Јапану. Био је слабашан као дете па га је отац, причајући му о деди који је био веома познат Самурај свог времена, мотивисао да почне да вежба како би ојачао. Током Морихејеве младости насилници унајмљени од стране политичара супротстављених Морихејевом оцу су својим нападима још више учврстили Морихеја у намери да изучава борилачке вештине. Учећи од многих мајстора мачевање и Ђу- ђуцу Морихеј је ојачао до те мере да је по снази својих руку постао чувен. Школовао се и покушао да се бави трговачким послом, али то није одговарало његовом енергичном духу. Током изучавања борилачких вештина Морихеј среће чувеног Сокаку Такеду, од којег учи Даито- рју аики ђу- ђуцу.

Сокаку Такеда је вероватно последњи чувени мачевалац Ере мача, која је у Јапану трајала све до друге половине 19. века. Овај човек је био последњи изданак чувене самурајске породице. Поред мајсторства у руковању мачем био је мајстор и у коришћењу многих других оружја коришћених на бојиштима средњевековног Јапана. Даито- рју аики ђу- ђуцу је вештина борбе без оружја која се са колена на колено преносила у његовој породици. Када су у Јапану наступиле промене постало је јасно да колико год да је неки мачевалац вешт и чувен од мача не може живети, тако да се Такеда окреће подучавању Ђу- ђуцуа као својој главној делатности.

По очевој смрти Морихеј долази у контакт са неошинтоистичким религиозним култом Омото- кјо и од њих прихвата идеје пацифизма и ненасиља. По свему судећи баш тада он почиње да размишља о деструктивној природи ратничких вештина традиционалног Јапана које су подразумевале да се противник порази на најефикаснији начин без обзира на суровост коју ово подразумева. Ово морихеју више није довољно добро, па почиње да вештине којима је овладао трансформише сливајући их у једну која би омогућила да се од нападача одбранимо, а да при томе и њега сачувамо од повреда. 1942. године, у јеку 2. светског рата Морихеј мења назив своје вештине из Аики- будо (овај назив је још увек садржавао везу са агресивним делом ратничке традиције) у Аикидо, што у слободном преводу значи Пут хармоније са природом. Док је свет захваћен ратним лудилом Морихеј успева да проникне у праву природу проблема и покушава да поучи људе како да превазиђу несрећу својим кратким и језгровитим порукама:

''Умеће мира је лек за болесни свет. У свету владају зло и неред јер су људи заборавили да све ствари потичу из једног извора. Вратите се том извору и иза себе оставите све себичне мисли, саможиве жеље и љутњу. Они које ништа не поседује поседују све.''

''Повредити противника значи повредити себе самог. Контролисати агресивност без наношења повреда представља истинско Умеће мира.''

На самрти, 1969. године, Морихеј завештава аикидо целом човечанству речима: ''Аикидо је намењен свим људима. Не вежбајте из себичних разлога, већ због свих људи ма где се они налазили.''

Технички, Аикидо садржи технике Ђу- ђуцуа, мачевања, као и личне технике мајстора Морихеја. Поред телесне технике, на тренинзима се изучава и руковање дрвеним мачем (бокен) и кратким штапом (ђо), што је кључно за разумевање техниа Аикидоа.

Битно је нагласити и да Аикидо не представља спорт, већ вештину. Спорт подразумева такмичење, спортиста се упушта у борбу за резултат и у то улаже своје време и енергију. Вежбач Аикидоа овладава вештином која му помаже да сачува емотивну и менталну равнотежу, што је веома важно у савременом динамичном друштву, побољшава здравље и помаже да са људима у својој околини изгради односе неоптерећене сујетом и такмичарским духом, а тек у екстремним ситуацијама Аикидо ће бити примењен у форми у којој се увежбава у сали. Чак и тада ће од озбиљних последица бити сачувани и аикидока и нападач. Укратко: спортиста улаже себе у резултат који жели да постигне, док човек који изучава вештину помаже себи и својој околини. Аикидо за разлику од већине спортова не поставља пред вежбача никакве захтеве у погледу година, пола или физичких способности:

''Умеће мира почиње са тобом. Ради на себи и задатку који ти је додељен Умећем мира. Свако има дух који се може побољшати, тело које се на неки начин може увежбати, прикладан пут који може да следи. Овде си зато да би спознао да си и ти божије дете и да би манифестовао своју унутрашњу светлост. Стекни мир у свом животу и поклони га свима које сретнеш.''

М. Ујешиба




о аикидоу Оснивач Аикидоа је Морихеј Ујешиба, рођен 1883. године у Јапану. Био је слабашан као дете па га је отац, причајући му о деди који је био веома познат Самурај свог времена, мотивисао да почне да вежба како би ојачао. Током Морихејеве младости насилници унајмљени од стране политичара супротстављених Морихејевом оцу су својим нападима још више учврстили Морихеја у намери да изучава борилачке вештине. Учећи од многих мајстора мачевање и Ђу- ђуцу Морихеј је ојачао до те мере да је по снази својих руку постао чувен. Школовао се и покушао да се бави трговачким послом, али то није одговарало његовом енергичном духу. Током изучавања борилачких вештина Морихеј среће чувеног Сокаку Такеду, од којег учи Даито- рју аики ђу- ђуцу. Сокаку Такеда је вероватно последњи чувени мачевалац Ере мача, која је у Јапану трајала све до друге половине 19. века. Овај човек је био последњи изданак чувене самурајске породице. Поред мајсторства у руковању мачем био је мајстор и у коришћењу многих других оружја коришћених на бојиштима средњевековног Јапана. Даито- рју аики ђу- ђуцу је вештина борбе без оружја која се са колена на колено преносила у његовој породици. Када су у Јапану наступиле промене постало је јасно да колико год да је неки мачевалац вешт и чувен од мача не може живети, тако да се Такеда окреће подучавању Ђу- ђуцуа као својој главној делатности. По очевој смрти Морихеј долази у контакт са неошинтоистичким религиозним култом Омото- кјо и од њих прихвата идеје пацифизма и ненасиља. По свему судећи баш тада он почиње да размишља о деструктивној природи ратничких вештина традиционалног Јапана које су подразумевале да се противник порази на најефикаснији начин без обзира на суровост коју ово подразумева. Ово морихеју више није довољно добро, па почиње да вештине којима је овладао трансформише сливајући их у једну која би омогућила да се од нападача одбранимо, а да при томе и њега сачувамо од повреда. 1942. године, у јеку 2. светског рата Морихеј мења назив своје вештине из Аики- будо (овај назив је још увек садржавао везу са агресивним делом ратничке традиције) у Аикидо, што у слободном преводу значи Пут хармоније са природом. Док је свет захваћен ратним лудилом Морихеј успева да проникне у праву природу проблема и покушава да поучи људе како да превазиђу несрећу својим кратким и језгровитим порукама: ''Умеће мира је лек за болесни свет. У свету владају зло и неред јер су људи заборавили да све ствари потичу из једног извора. Вратите се том извору и иза себе оставите све себичне мисли, саможиве жеље и љутњу. Они које ништа не поседује поседују све.'' ''Повредити противника значи повредити себе самог. Контролисати агресивност без наношења повреда представља истинско Умеће мира.'' На самрти, 1969. године, Морихеј завештава аикидо целом човечанству речима: ''Аикидо је намењен свим људима. Не вежбајте из себичних разлога, већ због свих људи ма где се они налазили.'' Технички, Аикидо садржи технике Ђу- ђуцуа, мачевања, као и личне технике мајстора Морихеја. Поред телесне технике, на тренинзима се изучава и руковање дрвеним мачем (бокен) и кратким штапом (ђо), што је кључно за разумевање техниа Аикидоа. Битно је нагласити и да Аикидо не представља спорт, већ вештину. Спорт подразумева такмичење, спортиста се упушта у борбу за резултат и у то улаже своје време и енергију. Вежбач Аикидоа овладава вештином која му помаже да сачува емотивну и менталну равнотежу, што је веома важно у савременом динамичном друштву, побољшава здравље и помаже да са људима у својој околини изгради односе неоптерећене сујетом и такмичарским духом, а тек у екстремним ситуацијама Аикидо ће бити примењен у форми у којој се увежбава у сали. Чак и тада ће од озбиљних последица бити сачувани и аикидока и нападач. Укратко: спортиста улаже себе у резултат који жели да постигне, док човек који изучава вештину помаже себи и својој околини. Аикидо за разлику од већине спортова не поставља пред вежбача никакве захтеве у погледу година, пола или физичких способности: ''Умеће мира почиње са тобом. Ради на себи и задатку који ти је додељен Умећем мира. Свако има дух који се може побољшати, тело које се на неки начин може увежбати, прикладан пут који може да следи. Овде си зато да би спознао да си и ти божије дете и да би манифестовао своју унутрашњу светлост. Стекни мир у свом животу и поклони га свима које сретнеш.'' М. Ујешиба