православље и аикидо

Аикидо, као вештина која за циљ има да сачува од повреда и нападача можда не задовољава у потпуности висок захтев постављен пред хришћане да ''окрену и други образ'', али оставља могућност активне самоодбране без наношења повреда нападачу. Стога се хришћани могу бавити Аикидоом без моралне дилеме у коју их неминовно доводи вежбање агресивних, то јест ударачких вештина. Наравно, поставља се и питање утицаја источњачких религиозних система на људе са Балкана, нарочито када се у обзир узме потискивање религије до којег је дошло у другој половини двадесетог века. О овој теми главни мајстор нашег клуба Милосав Радојковић има да каже следеће:

РАДОЈКОВИЋ: Аикидо је вештина која нема такмичарски карактер. Пошто нема такмичења, нема ни победника, али ни поражених. То су њени етички принципи. Тај недостатак такмичења делује збуњујуће на наше савременике, посебно оне потонуле у дубине конзументско- материјалистичке цивилизације. Аикидо не тражи тријумф, он тражи равнотежу телесног и духовног у човеку. Технички део вештине је видљив и лако се да уочити. Духовни је пак скривен и велики је проблем ако се на дуже време занемари, поготово ако се њим манипулише. Искуство је показало да људи који се нису придржавали ових принципа са дубоким разочарењем напуштају вештину. Аикидо је сложен феномен. Он долази са далеког истока и производ је вишевековног искуства. Проткан је начином живота и подразумева специфичан ментални склоп. Посебан проблем је његово структурирање на религијским основама јапанске религије. Ми, наша генерација, који смо се бавили и бавимо се овом вештином у највећем делу нисмо били довољно упознати са сопственом религијом, тако да нисмо могли правилно схватити ни туђу. Религијско је неизоставно у стицању праве вештине која је, да поновим, склад духовног и телесног. Без духовног елемента нема праве хармоније, стога нема ни правог мајстора вештине. Наравно да то религијско код нас треба да буде православно и хришћанско.

Коначно, биће наведено неколико изрека мајстора Ујешибе, а заинтересованом читаоцу остаје да просуди колико се оне слажу са учењем Новог завета.

''Продорни сјај мачева којима витлају следбеници Пута поражава злог непријатеља који вреба дубоко унутар њихових сопствених душа и тела.''

''Умеће мира није лако. Оно је борба до краја, убијање злих жеља и лажљивости у нама самима. Понекад, Глас Мира одјекује као гром, тржући људска бића из њихове обамрлости.''

''Чим дозволите себи да мислите о 'добром' или 'лошем' код других, стварате на свом срцу отвор кроз који ће зло напасти. Надметање са другима, искушавање и критиковање других ће вас ослабити и победити.''

''Оданост и посвећеност воде до храбрости. Храброст води духу саможртвовања. Дух саможртвовања ствара веру у моћ љубави.''

''Будите захвални чак и за тешкоће, неуспехе и лоше људе. Савлађивање оваквих препрека је саставни део вежбања у Умећу мира.''