On je baziran na verovanju u dečiji kreativni potencijal, njihovom nagonu ka učenju i njihovom pravu da budu tretirani kao individue.  

Kao rezultat svojih budućih studija, posmatranja i eksperimenata, otkrila je da su ti principi primenljivi na svu decu.

Montessori je ismevala klasične učionice, gde su deca, "kao leptirovi prikaceni na postolje, privezani svako na svom mestu". Ona je nastojala da uči decu, nabavljajući im konkretne materijale i organizujući situacije koje vode ka učenju sa tim istim materijalom.

Otkrila je da odredjeni jednostavni materijali bude u maloj deci interes i pažnju. Ti materijali su uključivali perle organizovane u graduisane brojeve za pre-matematičke instrukcije, zatim male drvene table dizajnirane da vežbaju oko u levo-na-desno pokretima prilikom čitanja i seriju graduisanih cilindara za vežbu malih mišića.

Deca izmedju 3 i 6 godina bi radila spontano sa tim materijalima, nezainteresovani za razaranja, od petnaest minuta do jednog sata. Na kraju takvog perioda, oni nisu izgledali umorno, kao nakon prinudnog napora, već su izgledali osveženi i mirni. Nedisciplinovana deca su postajala mirna kroz jednu vrstu dobrovoljnog rada. Materijali koji su upotrebljeni, su dizajnirani pre da ohrabre individualni nego kolektivni rad. 

Veliki stepen individualne inicijative i samo-uprava, karakterišu Montessori filozofiju, a samo-obrazovanje je bio ključ plana.
Učitelj obezbedjuje i demonstrira specijalne "didaktičke aparate", ali ostaje u pozadini, puštajući dete da se samo snadje. 

Zbog toga, možda osnovna parola Montessori metoda je :

"Pomozi mi da to uradim sam".

Uticaj Marie Montessori se može videti ne samo u brojnim školama koje nose njeno ime, već kroz oblast dečije nege, obrazovanja i razvoja. Mnoge njene ideje su sada deo opsteg obrazovanja. Ona je bila inovator na tom polju i ideje koje su u njeno doba upoznavane i prihvatane sa velikim otporom, sada izgledaju prirodno, kao usvojena gledišta na detinjstvo.